Pobednički rad na konkursu za najbolji esej na temu ,,Mladi u unutrašnjoj politici Srbije“
Budući da se unutrašnja politika tiče odnosa i prilika isključivo ograničenih na prostor jedne države, ne može se zamisliti bez učešća mladih ljudi. Problem nastaje u tome što sve više mladih u Srbiji pokazuje značajan stepen nezainteresovanosti za politička pitanja, posebno ona u vezi sa unutrašnjim političkim odlukama, programima i zakonima.
Pozivajući se na istraživanja koja je 2015. godine sprovela Secons grupa za razvojnu inicijativu, mladi neretko izjavljuju da ih politika ne interesuje, ali svega 1,6% njih izjavljuje da ne prati politiku. To se pre može tumačiti kao izražavanje distance u odnosu na političku sferu nego istinsku neinformisanost i nezainteresovanost. Podaci ukazuju na značajan stepen otpora mladih prema sferi političkih pitanja. Otpor se javlja usled osećaja da ne postoji dovoljan uticaj običnih ljudi na političke odluke i procese, a sama politika se u velikoj meri doživljava kao mesto ostvarivanja ličnih interesa, a manje kao mesto debate o javnom interesu. Najveći problem koji bi najpre trebalo rešavati, prema mladima, jeste problem nezaposlenosti, čiji se značaj godinama povećava, s obzirom da polako izlaze iz obrazovnog procesa i suočavaju se veoma nepovoljnom situacijom na tržištu rada. Pored nerazvijenosti tržišta rada i malog broj radnih mesta, mladi prepoznaju još jedan značajan problem društvenog i političkog života u Srbiji – odustvo solidarnosti. Ono se ogleda u donošenju odluka o važnim pitanjima vezanim za njihovu budućnost, kao što je na primer ulazak Srbije u EU. Mladi smatraju da prijem u EU treba da počiva na mogućnostima dvosmernih dogovora i kompromisa, ali pokazuju malu spremnost da u takvom procesu učestvuju. Gotovo polovina mladih koja ima pravo glasa odbija da učestvuje čak i minimalno – putem glasanja na izborima – u političkom životu. Ovakva nezainteresovanost za politička pitanja može se tumačiti kao oblik otpora zbog opažene korumpiranosti sistema. Mladi nemaju osećaj o vlastitom uticaju na politička pitanja, kao ni na rešavanje problema koji se tiču njihove egzistencije, ali teže da budu informisani preko medija i kroz razgovore unutar svojih društvenih krugova.
Mladi u Srbiji postaju članovi političkih partija najčešće zbog radnih mesta na koja računaju ako njihova partija pobedi na izborima. Čak i da neko na taj način dođe do posla, na staklenim je nogama. Važno je da mladi razumeju šta političke stranke nude i ne smeju da padaju na demagogiju političkih “lidera”. Zanimljiv je i podatak da je svaka šesta mlada osoba neopredeljena, odnosno u ovom trenutku ne prepoznaje koja bi politička partija najbolje izražavala njene interese. Ako mladi žele da se njihov glas čuje, moraju biti organizovani kako bi lakše došli do izražaja i imali sopstvene kanale komunikacije. To je jako važno u današnje vreme, jer su mladi svakodnevno bombardovani ispraznim političkim govorima, koji ne rešavaju njihove probleme. Ako mladi ne teže ka promenama a ujedno se žale na opšte stanje u državi, onda su zapravo sami sebi krivi za navedeno i ne mogu druge kriviti za svoje nezadovoljstvo.
Andrea Jovanović
Fakultet političkih nauka
Univerzitet u Beogradu
