Posmatrajući dešavanja u ovogodišnjoj predizbornoj kampanji, ne mali broj puta dogodilo mi se da pomislim da sam slučajno prebacio kanal i da gledam neki od mnogobrojnih rijaliti programa. Zapravo, ako malo bolje razmislite, shvatićete da je scenario u oba slučaja manje ili više isti, dok je jedina stvar koja odvaja politički program od rijaliti emisije mesto odigravanja predstave. Ali, bilo da je to „Farma“ ili Đeram pijaca, suština je ono što je važno i ona se bitno ne razlikuje.
Šta je u stvari cilj predizborne kampanje i na šta se ona svodi? Na prvi deo pitanja relativno je lako dati odgovor: cilj je pridobijanje glasova onih ljudi koji još uvek imaju snage da poveruju u ono što im se nudi ili, kako bi to Bora rekao „da progutaju to što im se servira i izađu na izbore, ulažući u zaokruženi beli listić svoj poslednji tračak nade“. Na drugi deo pitanja, međutim, znatno je teže odgovoriti. Analizirajući političku kampanju, veoma je teško pronaći bilo kakvu razliku između nje i neke maratonske latino-američke sapunice, od čijih aktera bar ne zavisi život građana. Verujem da bi se i oni optimističniji brzo sapleli u tom Sizifovom poslu.
Šta smo sve mogli da vidimo i čujemo u dosadašnjoj predizbornoj kampanji? U prvi plan izbija najsvežija i malo je reći skandalozna izjava predsednika PUPS-a, Milana Krkobabića, da „penzioneri mogu da zaborave na svoje penzije ako na izborima ne pobedi lista Aleksandra Vučića“. Izgleda da se gospodin Krkobabić previše uživeo u ulogu vernog političkog sledbenika, pa je zaboravio da penzije ipak nisu njegova privatna svojina da bi mogao da ih tako lako deli i oduzima. Zanemarujući činjenicu da svoju platu prima upravo zahvaljujući porezu koji plaćaju ti isti penzioneri, verovatno je da je ovom nepromišljenom izjavom lider PUPS-a želeo da pokaže svoju odanost novom koalicionom partneru kome se priklonio.
Bilo bi zaista divno da je jedna ovakva izjava usamljeni slučaj u moru svega onoga što svakodnevno imamo prilike da vidimo u vezi sa političkim dešavanjima. Ali, na žalost, nije tako. Nedavno se na internetu pojavila fotografija sanitetskog vozila koje pripada Domu zdravlja Kruševac, a koje ima natpis „Donacija Srpska napredna stranka“. Ovo predstavlja školski primer grube zloupotrebe člana 19. Zakona o finansiranju političkih aktivnosti, za šta je propisana ozbiljna novčana kazna. Kada je ova fotografija prosleđena Agenciji za borbu protiv korupcije sa pitanjem da li politička partija može da bude donator u ovakvim slučajevima, dobijen je odgovor da se „ne može sa sigurnošću zaključiti“ da vozilo predstavlja donaciju stranke. Pa da, verovatno je natpis na vozilu dospeo tu sasvim slučajno i verovatno je da ministri Gašić i Stefanović nisu nekoliko meseci ranije davali izjave novinarima baš pored tog istog vozila, čije su ključeve prethodno uručili radnicima kruševačkog Doma zdravlja.
Šta je, na drugoj strani, sa decom? Sigurno se pitate odkud sad deca u političkoj kampanji i kakve ona veze imaju sa tim, zli jezici bi rekli, prljavim poslom. To i jeste pravo pitanje. Ovi mališani, iako sami još uvek nemaju pravo glasa, odličan su način za privlačenje biračkog tela, pa ih političari (zlo)upotrebljavaju kad god i koliko god mogu. Otvaraju se škole sa decom koju su roditelji posebno lepo obukli za taj dan i nasmejanom učiteljicom koja dočekuje isto tako nasmejanog premijera, koji nikako ne može da odoli da ne sedne u jednu od školskih klupa (naravno ne onu „magareću“) i onako ovlaš i kao slučajno pomiluje najbliže dete, ali naravno, da sve to snime i kamere. Protiv takvog iskorišćavanja dece u političke svrhe oglasio se i Pokrajinski ombudsman sa saopštenjem da je tako nešto nedopustivo, ali se na tome sve završilo.
Veoma čest primer zloupotrebe jeste i organizovanje humanitarnih akcija od strane političkih partija. I to je jedan od načina da se glasovi najugroženijih kategorija stanovništva kupe za litar zejtina ili kilogram brašna. Da ne govorimo o tome što politički funkcioneri koriste i svoj službeni položaj kako bi agitovali za svoju stranku, tako da nekad i ne znate da li određeni političar nastupa kao ministar, vršeći svoju dužnost ili kao predstavnik političke partije kojoj pripada. Velimir Ilić bi jednu takvu simbiozu nazvao polukampanjom.
Sve u svemu, nešto što bi u razvijenoj državi trebalo da bude sasvim normalno i uobičajeno, kao što je renoviranje školskog toaleta, asfaltiranje puta ili otvaranje mosta, javnosti se prikazuje kao novo otkrovenje, kao nešto za šta je malo ko sposoban. Naravno, jedan takav ozbiljan poduhvat, kao što je puštanje u saobraćaj mosta koji povezuje dva sela i koji je dugačak svega tri metra ne može da prođe bez najviših državnih funkcionera i tradicionalne srpske dobrodošlice gde dve mlađane devojke u narodnim nošnjama poslužuju pogaču i so. Scena koja je toliko često viđana u prethodnih nekoliko meseci. A za sve to vreme, sasvim spontano okupljeni građani radosno kliču i zahvaljuju se političarima što u XXI veku otkriše betonsku viseću konstrukciju koja povezuje dve obale reke, poznatiju još i kao most, a koja je do tada bila nepoznanica za celo čovečanstvo. Šta bismo mi bez naših političara?
Na kraju, sve je ovo pokazatelj diletantskog pristupa koji je u svemu karakterističan za političare na ovom području. Ali je to takođe indikator naivnosti našeg naroda, koji je odvajkada imao potrebu da ga predvodi neki Vođa iz Domanovićeve satirične pripovetke. Dokle god bude kampanja u kojima se bukvalno možemo nagledati svega i svačega i dokle god naši političari ne budu prezali ni od čega, pa ni od upotrebe najprljavijih sredstava u borbi koja bi pre svega trebalo da bude fer i u korist građana, možemo biti sigurni da ni politička scena i kvalitet života u Srbiji neće biti ništa bolji.
Milivoje Zlatković
Srbija izbori
