Put od političke senzacije ili “stabilne političke snage“ do političke propasti je na srpskoj sceni sve kraći – o tome svedoče i rezultati izbora u Beogradu.
Put od političke senzacije ili “stabilne političke snage“ do političke propasti je na srpskoj sceni sve kraći – o tome svedoče i rezultati izbora u Beogradu.
Debakl Demokratske stranke na beogradskim izborima je dodao još jedno ime na listi političkih partija u Srbiji koje su u nekom istorijskom trenutku imale i snažno uporište i važnu poziciju, da bi se nakon gubitka vlasti našle na margini političkog spektra.
U beogradsku skupštinu su ušle tri liste koje su bile naslovljene imenom i prezimenom, dok je od “tradicionalnih partija“ preko cenzusa stigla još samo SPS.
Ako se konstatuje da su te liste bile praktično već viđene za osvajanje više od pet odsto glasova birača, onda su rezultati Demokratske stranke, SRS i LDP daleko od očekivanog.
Stranka koja je bila stožer demokratskih promena i ključni igrač u obaranju režima Slobodana Miloševića i koja je dala tri poznata gradonačelnika Beograda – Zorana Đinđića, Nenada Bogdanovića i Dragana Đilasa, ostala je na svega 2,25 odsto, odnosno nešto manje od 18.000 glasova.
Sunovrat DS je bio očigledan i na parlamentarnim izborima 2016. godine kada je koalicija na čelu sa tom partijom osvojila 227.000 glasova, odnosno pravo na 13 mandata. Dve godine ranije je osvojeno 10.000 glasova manje, ali je to bilo dovoljno za 19 poslaničkih mesta.
Poslednji veliki rezultat DS je ostvarila pre šest godina, takođe na parlamentarnim izborima kada je dobila nešto više od 860.000 glasova, odnosno 67 mesta u Skupštini Srbije, ali je uprkos tome tada izgubila vlast.
Dve nedelje nakon tih izbora, tadašnji lider DS Boris Tadić osvojio je u drugom krugu predsedničkih izbora 47 odsto glasova i bio poražen. Od tog trenutka do danas razlika od dva odsto i 70.000 glasova se višestruko uvećala u odnosu na aktuelnu vladajuću partiju.
Poseban problem za vrh demokrata, posle beogradskih izbora, jeste i činjenica da na izbore nisu izašli sami, već u širem bloku, koji su, između ostalih, činile i parlamentarne Nova stranka i SDS, inače dve stranke u velikoj lepezi onih koje su se odvojile od DS.
Podsetimo, DS nije učestvovala na prethodnim predsedničkim izborima, podrška je tada pružena Saši Jankoviću, ali je saradnja okončana pošto je nekadašnji Zaštitnik građana oformio Pokret slobodnih građana. Na putu ka “dva zarez dva odsto“ demokratama nije pomoglo ni nekoliko smena na čelu stranke, kao i javno pokazana zla krv između niza lidera.
Ispod cenzusa u Beogradu je ostala i DSS, partija koja je 2000. godine dala predsednika Srbije, a potom je bila ključan faktor u dva premijerska mandata nekadašnjeg lidera stranke Vojislava Koštunice. Niz promena u strukturi organizacije se odrazio i na podršku – u Beogradu je osvojeno svega 9.500 glasova.
Pred ponorom je i Liberalno-demokratska partija, još jedan derivat DS koji je dugi niz godina predstavljao osnovnu opciju za najliberalniji i najproevropskiji sloj društva. Kroz partnerstvo sa SDS i LSV, LDP je uspela da uđe u srpski parlament, a kao samostalni takmičar u Beogradu dobila je nešto manje od 2.000 glasova.
Iako se očekivalo da Srpska radikalna stranka povratkom Vojislava Šešelja iz Haga ponovo vrati deo stare slave, do toga nije došlo, a ako je posle predsedničkih izbora, na kojima je osvojio 4,48 odsto glasova, bilo dileme o tome da li je SRS i dalje relevantna snaga na političkoj sceni Srbije – posle beogradskih izbora je sve jasno.
SRS je dobila 19.500 glasova, što je veoma daleko od cenzusa, ali će se njen glas i dalje čuti – u Skupštini Srbije.
Politički fenomen, u svoje vreme, koje nije bilo tako davno, bio je i pokret Dosta je bilo. Burni odlazak Saše Radulovića iz Vlade Srbije doneo mu je značajnu podršku, koja je i valorizovana prelaskom cenzusa na prethodnim parlamentarnim izborima.
Ipak, poslednja dva izborna ciklusa, predsednički i beogradski, pokazali su pad u podršci pokretu, zbog čega ni koalicija sa pokretom Dveri nije bila dovoljna za plasman u gradski parlament.
Potpuni debakl doživeo je Luka Maksimović, tumač lika Ljubiše Preletačevića Belog. Mladenovčanin je odustao od angažovanja “stare ekipe“, a sa novim ljudima i praktično samostalno, nije uspeo da “odbrani“ 115.000 glasova koje je dobio u Beogradu, na predsedničkim izborima – ostao je na svega 18.800 glasova.
Kroz istoriju se možemo setiti i primera Srpskog pokreta obnove, koji je devedesetih bio među glavnim opozicionim opcijama, sa veoma snažnom liderskom crtom i uporištem u nezadovoljnom narodu, međutim ta podrška nikada zapravo nije bila valorizovana, te je sada SPO samo još jedan od “satelita SNS“. Takođe, tu je i put od G17, preko URS, do nestanka.
Preuzeto sa: https://www.b92.net
