U nedelju su građani Srbije izabrali novog predsednika, birajući premijera Aleksandra Vučića s 54,9 procenata glasova. Zašto bi se predsednik srpske vlade odlučio za jednu više ceremonijalnu poziciju predsednika Republike Srbije? Na to pitanje pokušava da odgovori analiza Vašington tajmsa.
Kako navode, taj Vučićev korak odražava nastojanja da se učvrsti pozicija Srpske napredne strane. Takođe bi mogao biti i znak okretanja Srbije ka „neliberalnoj demokratiji“, političkom sistemu koji je obeležen slobodnim i poštenim izborima, ali u kojem su potkopani vladavina zakona, podela vlasti, sloboda štampe i drugi tipovi sloboda.
Vašington post u tekstu ističe četiri razloga koja su navela Vučića da napusti garantovanu poziciju premijera većinske vlade nepunih godinu dana nakon poslednje izborne pobede, poziciju koja nosi više vlasti, i da se upusti u trku za predsednika Republike Srbije.
SNS ne može sebi priuštiti gubitak predsedničke funkcije
Podrška koju je predsednik Nikolić imao u februaru nije baš obećavala, a osim Vučića, SNS nije imao nijednog drugog kredibilnog i prepoznatljivog kandidata koji bi ga zamenio, piše list. Uprkos izuzetno dobrim rezultatima na prošlogodišnjim izborima, SNS se plašio da će izgubiti aprilske predsedničke izbore, a to je nešto što Vučić teško da je mogao dopustiti, pošto bi SNS-ov gubitak mogao ojačati trenutno slabu opoziciju, ali i narušiti Vučićev profil u medijima, dovodeći u pitanje snagu i održivost njegove vlastite vlade.
A onda se desilo neočekivano – pojavila se nova konkurencija
Inicijalno, SNS nije morao mnogo da se brine, s obzirom na neuspeh opozicije da se ujedini oko jednog kandidata. Tada su se pojavila dva nova predsednička kandidata: bivši ombudsman Saša Janković i bivši ministar inostranih poslova Vuk Jeremić. Kada su ove dve veoma popularne ličnosti najavile svoje kandidature Vučić nije imao izbora do da se i on priključi trci, konstatuje Vašington Post. Ta dva kandidata, zajedno s Ljubišom Preletačevićem Belim, „satiričarem“ koji je odlučio da se kandiduje pošto opozicija nije uspela da se ujedini, osvojili su oko 31 procenta glasova, sa Vučićem u trci.
Malo će se šta promeniti za SNS ili za Vučićev uticaj
Uprkos novoj funkciji, Vučić bi mogao videti malo važnih promena kada je reč o njegovom uticaju na definisanje politike ili na sprovođenje moći zato što srpski proporcionalni sistem vođstvu partije daje enormnu moć pri izboru ko će se naći u parlamentu kao poslanik, konstatuje se u analizi.
Otud, kao vođa SNS-a, predsednik Vučić kontrolisaće to ko će ga naslediti kao predsednika vlade, sastav nove srpske vlade, kao i celu poslaničku grupu SNS-a u parlamentu.
Takva postavka stvari nije sasvim nova u srpskoj politici, podseća VP dodajući da postoji, zapravo, presedan tokom drugog mandata Borisa Tadića od 2008. do 2012, kada je vodio Demokratsku stranku, u to vreme najveću stranku u Srbiji. Tadić je imenovao Mirka Cvetkovića, nepartijskog političara da formalno vodi vladu, ali je zapravo zadržao realnu vlast u svojim rukama.
Sada se očekuje sličan scenario. „Vučić zasigurno neće ponoviti grešku svog prethodnika da se, kao Nikolić 2012, odrekne mesta predsednika SNS-a“, navdi se u analizi.
Iskušenje „neliberalne demokratije“
Većina istraživanja javnog mnjenja pred izbore predviđala su Vučićevu pobedu u prvom krugu, kao što se i desilo. S obzirom na dominantnu pobedu, samo je ostalo otvoreno pitanje ko će biti novi premijer i kakav će biti sastav nove vlade.
Iako će nastaviti da kreira politiku u Srbiji, Vučić će zasigurno izabrati predsednika vlade koji je njemu potpuno lojalan, tako da će nastaviti da vrši politčku moć.
Nažalost, to će pokrenuti pitanja o legitimnosti nove vlade, s obzirom na to da je Vučić bio taj koga su srpski glasači „izabrali“ kao premijera pre nepunih godinu dana. Takođe, postoji rizik da će Vučićev prelazak na novu funkciju (još jednom) voditi kolapsu institucionalnog sistema zemlje.
Evo zbog čega: u suprotnosti sa srpskim Ustavom, moć kreiranja i sprovođenja politike naći će se u rukama predsednika, a ne u rukama premijera i njegove vlade. To neće biti jedinstvena pojava u Evropi: drugi takvi primeri uključuju Putina (i Medvedeva) u Rusiji ili Kačinskog (i Marcinjkeviča) u Poljskoj.
List dodaje i da je Vučićeva kampanja bila naglašeno negativna, u pokušaju da se diskredituju svi glavni opozicioni kandidati. Navodi se da je tražio od predsednice parlamenta da suspenduje rad Skupštine do završetka izbora, što je potez koji je ogročio opozicione partije. Uz apsolutnu dominaciju u medijima, što je upalilo alarme u evropskim institucijama, ovi potezi su jasni pokazatelji da bi Srbija mogla završiti na putu evropskih neliberalnih demokratija.
Autori teksta su Boban Stojanović, doktorand na Univerzitetu u Beogradu, i Fernando Kazal Berota, vanredni profesor Univerziteta u Notingemu.
Izvor: N1
