Milan Stamatović je rođen 24. maja 1960. godine, na Dan Svetih Kirila i Metodija, najveći praznik svih slovenskih hrišćanskih zemalja.
Rođen je kao prvo dete u tada tek otvorenom porodilištu u Čajetini.
Time se, simbolički, unapred objavljuje sve ono zaista najvažnije u njegovoj budućoj biografiji.
Naime, osim za svoju neposrednu zajednicu, Milan se uvek trudio da pomogne svim našim sunarodnicima (a i nevoljnicima uopšte) i pokaže bratsku solidarnost. Njegova podrška Hilandaru, Drvengradu na Mokroj Gori, deci sa Kosova i Metohije, iz Republike Srpske i sa svih strana je dobro poznata. Uz to se, tragom onih na čiji je Dan rođen, uvek borio za hrišćanske i narodne vrednosti, na strani svih projekata koji u sebi nose prosvetiteljsku i duboko humanu nameru, od onog lokalnog pa do nacionalnog nivoa i značaja.
A prvi pređu jednakima je uvek bio, gde god je radio i na kom god poslu je bio. Shvativši da se pravo predvođenja zaslužuje samo tako što se na sebe preuzima najviše obaveza i onih najodgovornijih dužnosti, uvek je stajao pred drugima i ispred svojih saputnika i saboraca, primajući na sebe udare neprijatelja i odlučnu nameru za ostvarenje najvažnijih i, samim tim, najtežih projekata.
Takođe, prvi je započinjao modernizaciju i sve potrebno za poboljšanje uslova života svojih Zlatiboraca, ne zaboravljajući, pritom, na neophodnost zaštite svega onog nasleđenog iz duhovne i običajne riznice našeg narodnog predanja.
Sve se to oseća i projavljuje već na samom početku Milanovog životnog puta, sastavljenog iz neprestanog rada i stalne borbe.
Naučen od malena u rodnom Sirogojnu da se pravo na dostojanstveni život zaslužuje poštenjem i trudom, on je iz Jevanđelja naučio da su Hristovu misiju i Njegovu Blagu Vest sobom poneli i proneli prosti ribari i drvodelje, radnici i ljudi iz naroda.
To je i prelomilo da umesto uspeha po svaku cenu, Milan odabere samostalan radni život od najranijih dana, sa rezultatima u meri onog urađenog i svima korisnog.
Poštujući rad kao svetinju i isključivo konkretne rezultate „na terenu“, on se odmah posle završene srednje škole kao tehnolog-tehničar zaposlio i počeo sa onim što danas sa ponosom može da pokaže kao konkretni rezultat svog životnog puta.
Milan je intuitivno razumeo ono što Borislav Mihajlović Mihiz naslovljava kao „Autobiografiju o drugima“, ideju da se o nama najviše može saznati kroz druge ljude i ono što smo stvarno uradili za zajednicu kojoj, ne samo na rečima, pripadamo.
Zato je, osim podatka da je porodičan čovek i da ima dvoje dece, sve drugo stvarno važno za Milanov „životni opis“ (što je i značenje reči „biografija“) vezano za rezultate njegovih aktivnosti.
Umesto ukrasnim detaljima svoje biografije, on se ponosi radošću i srećom onih kojima je rešio kakav važan životni problem, onih koji su se, preko njega, školovali, našli utehu i podršku, rešili stambeno pitanje i zaposlili se, onih koji su imali istinske koristi od Milanove upravljačke pozicije u opštini Čajetina i u čitavoj zlatiborskoj regiji.
Zato je prava biografija Milana Stamatovića — sastavljena od rezultata koje je postigao. Od onoga „pre njega“ i onoga „posle njega“ i veličine međusobne razlike ova dva stanja stvari.
To je i pravac kojim namerava da nastavi, na svakoj dužnosti (a posao je uvek i, pre svega, dužnost) koju bude obavljao. Spreman je da služi narodu i svim građanima koje zastupa, bez obzira na količinu prepreka i na snagu protivnika najboljih interesa tog naroda čiji je, oduvek, bio deo.
Kao što bi se neko dičio svojim doktoratom, Milan se diči onim što je učinio za opšte dobro zajednice kojoj, s ponosom, pripada.
On je, jednom rečju, ponosni Zlatiborac i neumorni borac za Srbiju.
To je i najkraća definicija njegovog stava, karaktera i odabranog životnog puta.
Izvor: www.stamatovicpredsednik.rs
