Poslednja ekonomska kriza pokazala je svu nestabilnost kapitalističkog sistema koji pod pritiskom sopstvenih unutrašnjih suprotnosti preti da se uruši.
Svako shvata da živimo u sistemu koji ne funkcioniše. Poslednja ekonomska kriza pokazala je svu nestabilnost kapitalističkog sistema koji pod pritiskom sopstvenih unutrašnjih suprotnosti preti da se uruši. Ogromna nejednakost i siromaštvo čini život nepodnošljivim za milione ljudi širom sveta i oni sve glasnije dovode u pitanje postojeći društveno-ekonomski poredak. Međutim, javljaju se takođe i oni glasovi koji kažu da za postojeće stanje nije kriv kapitalizam sam po sebi, već da se zapravo radi o jednoj njegovoj iskvarenoj verziji. U liberalnoj teoriji to se označava kao tzv. „kroni kapitalizam“, dok se u našem podneblju ustalio izraz „burazerski kapitalizam“ ili u Radulovićevoj interpretaciji „parazitski sistem“. To podrazumeva tezu da mi dakle živimo u jednoj iskvarenoj verziji kapitalizma u kojoj preovladavaju razne klijentelističke grupe i da ukoliko bi živeli u pravom, čistom kapitalizmu do tih problema ne bi došlo, Dakle, ukoliko se otarasimo parazita u vidu korumpiranih političara i birokrata i uspostavimo funkcionalnu tržišnu ekonomiju sve će prosto samo od sebe doći na mesto. Međutim, ono što Radulović i sledbenici mu, ne uspevaju da shvate je to da je kapitalizam po svojoj suštini parazitski sistem. Logika kapitalizma i tržišta je takva da stvara parazite koji uskorišćavaju većinu stanovništva do trenutka kada više nemaju na kome da parazitiraju i kada se sistem urušava. Priča o nekom skladnom kapitalizmu je samo ideološki mit koji služi za održanje sistema.
Dakle, kapitalizam je u svojoj osnovi posrednički, parazitski sistem. S obzirom da podrazumeva privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju on dovodi do generisanja dve klase. Klase onih koji poseduju sredstva za proizvodnju i klase onih koji nemaju vlasništvo nad istim. Takav svojinski dnos generiše takvu podelu rada u kojoj jedna klasa obavlja sve poslove dok druga ne radi ništa osim što prikuplja profit. Dakle, jedna klasa ljudi parazitira na radu druge. Osim toga, osnovni pokretači tako ustrojene ekonomije su tržišni mehanizmi u čijoj su osnovi konkurencija i profit. Dakle, vlasnici sredstava za proizvodnju se međusobno konstantno takmiče da bi ostvarili veći profit, a kako bi do toga došli oni nastoje da kroz politički uticaj izdejstvuju za sebe monopolski položaj i propise koji im odgovaraju. Pri tome, oni se često udružuju kako bi zajednički izdejstvovali što povoljniji položaj.
Dakle, okupiranje institucija od strane klijentelistićkih grupa nije neka anomalija u inače harmničnom kapitalizmu već upravo logična posledica „slobodnog“ tržišta. Takođe, klijentelizam nije ni karakterističan samo za naše podneblje a što se često pravda auto-šovinističkim stavom da smo mi Balkanci po prirodi prevaranti i neradnici. On jednako postoji i u zapadnim kapitalističkim zemljama samo je tamo sofisticiraniji i upakovan u masku lobiranja dok je u zemljama kapitalističke periferije kao što je Srbija on više nego jasno izražen.
Prema tome, ukoliko hoćemo da se otarasimo parazitskog sistema prvo bi morali da krenemo od Radulovića, s obzirom da je on kao istaknuti preduzetnik tipičan predstavnik parazitske klase.
Aleksandar Vuksanović – Srbija izbori
