Svedoci smo najveće ekonomske krize još od Velike depresije 1929. godine. Kao i tada, kriza dovodi do naglog uspona ekstremno desničarskih pokreta koji umesto u lošem društveno-ekonomskom uređenju krivce traže u pripadnicima drugih etničkih ili religijskih grupa. Jedina razlika je u tome što danas dežurne krivce za sve svetske probleme oni više ne pronalaze u Jevrejima nego u Muslimanima. Takvo stanje stvari često je na meti kritike liberalnih partija i intelektualaca, međutim postavlja se pitanje da li je moguće kritikovati uspon fašizma bez kritike kapitalizma? Takođe, da li na političkoj sceni Srbije postoji opcija koja bi se odlučno suprostavila jačanju esktremno desničarskih partija i pokreta?
Fašističke partije se javljaju u trenucima velikih kriza koje su karakteristične za kapitalističko društveno-ekonomsko uređenje. Kriza u kapitalizmu je redovna pojava, pri čemu je svaka sledeća još veća i opasnija od prethodne. Do krize dolazi usled sve većeg bogaćenja preduzetničke elite i siromašenja radne većine koja više nije u stanju da kupuje proizvedena dobra. To dovodi do apsurdne situacije da su police hipermarketa pune a novčanici većine građana prazni što onemogućava dalje normalno funkcionisanje ekonomije. Istovremeno, u takvim uslovima povećava se narodno zadovoljstvo i jača radnički pokret koji preti da ugrozi postojeći kapitalistički poredak. U takvoj situaciji kada sistem preti da se uruši, padaju maske liberalne demokratije i elita pruža podršku fašističkim pokretima kako bi razbila socijalni bunt i održala postojeće stanje. Takav razvoj događaja odigrao se tridesetih godina u Nemačkoj kada su nacisti preuzeli vlast uz podršku buržoazije koja se plašila nadolazeće revolucije.
Situacija danas je veoma slična onoj između dva svetska rata. Svetska ekonomska kriza i mere štednje koje je još više produbljuju doveli su do masovnog osiromašenja što uzrokuje konstantne pobune i demonstracije širom Evrope i sveta. Kako kriza napreduje, vladajuće liberalne stranke sve više gube podršku s obzirom da uporno nastavljaju sa istom politikom koja je krizu i izazvala. U takvoj situaciji, kao i tridesetih godina elita se sve više okreće ekstremno desničarskim pokretima koji bujaju na sve strane. Od pro-fašistički nastrojenog Donalda Trampa u Americi do otvoreno nacističke Zlatne zore u Grčkoj ekstremni desničari sve više dobijaju na popularnosti. Kako se ekonomska i migrantska kriza zaoštravaju, nema sumnje da će njihova popularnost biti sve veća.
Sličan je razvoj događaja i u Srbiji. Od početka izbegličke krize sve je zastupljeniji stav da je čitav muslimanski i arapski svet skup džihadista koji preti da uništi civilizaciju. Ironija je u tome što bi makar mi trebalo da znamo kako je to kada se uključi zapadna propagandna mašina i zbog postupaka nekolicine čitav jedan narod satanizuje i predstavi kao varvarski. Međutim, bez obzira na to, rasizam i ksenofobija sve više rastu odvlačeći pritom pažnju od siromaštva i nejednakosti, što je i svrha cele te histerije. To je uslovilo da se kao glavni protivnici aktuelnom desničarsko-populističkom režimu Aleksandra Vučića nametnu još radikalnije desničarske partije. Takođe, što je još više zabrinjavajuće sve su glasnije i zastupljenije otvoreno fašističke grupacije koje maštaju o „etnički i rasno čistoj Srbiji“.
U odgovoru na to liberalne pro-evropske partije se i dalje služe izlizanom retorikom o evropskim vrednostima, ljudskim pravima i demokratiji. Međutim, svima je jasno njihovo licemerje s obzirom na to da je upravo njihova politika dovela do uspostavljanja aktuelnog režima i porasta desnog ekstremizma. Bilo da su u pitanju stranke nastale od DS-a ili novoformirane partije poput Nove i „Dosta je bilo“, nijedna od njih ne nudi suštinski ništa novo. Sve one nastavljaju sa istom neo(liberalnom) politikom koja je zemlju dovela u socijalnu katastrofu i prema tome nema sumnje da će gubiti podršku pred naletom desnog ekstremizma. To samo još jednom potvrđuje tezu da je fašizam krajnja forma kapitalizma i poslednja linija njegove odbrane. Prema tome, svaki pokušaj kritikovanja desnog esktremizma bez zahteva za radikalnim prekidom sa društveno-ekonomskim sistemom koji ga stvara je prazan.
Aleksandar Vuksanović – Srbija izbori
