J.Šumpeter je skovao pojam „kreativna destrukcija“ da označi proces industrijske transformacije koji prati radikalna inovacija. Proces koji podrazumeva razbijanje postojeće strukture kako bi se povećao njen kvalitet i efikasnost. Iako se ovaj pojam u početku odnosio na ekonomiju, danas se pod ovim pojmom mogu podvesti sve igre kapitala, igre u kojoj se stavlja akcenat na prvu reč. Reč „destrukcija“ je dobila izmenjenu formu. Da bi shvatili značenje pojma „kreativna destrukcija“, moramo se vratiti par decenija unazad, u vreme kada je postojala Jugoslavija.
U Jugoslaviji se, gledano po platama, najbolje živelo sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Prosečna plata iznosila je oko 1000 maraka. Visoko obrazovani građani u proseku su primali oko 3.500 maraka. Jedna plata bila je dovoljna da obezbedi pristojan stan, letovanje, zimovanje, automobil. Osim ekonomskih parametra , tu su zdravestveni uslovi, obrazovanje i socijalna zaštita. Tada siguran posao, besplatno lečenje, dobar sistem obrazovanja, a sada – puko preživljavanje. Nakon raspada Jugoslavije nijedna od zemalja osim Slovenije nije uspela da dostigne nivo ekonomske razvijenosti kao sa kraja komunističkog perioda. Nakon teritorijalne i političke histerije koja je vladala devedesetih na ovim prostorima, sledi neoliberalna histerija. Sve zemlje prihvataju neoliberalizam kao nužan, jednosmeran proces koji treba da oživi izmučenu zemlju. Međutim nakon niza propalih privatizacija, postali smo taoci tranzicije. To nam je donelo etiketu „slaba država“, koja je oteta, zarobljena od strane privatnih interesa. Upravo je to ono što je Šumpeter označio pod pojmom „kreativna destrukcija“ – da bismo stvorili nešto novo moramo uništiti ono što već postoji.
Nama je to „novo“ donelo da prosečan radnik u Srbiji radi u državnom preduzeću, pet dana nedeljno, sedam i po sati za 44.450 dinara (oko 364e). Minimalna mesečna zarada 2015. godine iznosila je 28.430 bruto, a oko 21.000 neto (oko 180e). Niži minimalac jedino imaju radnici u Albaniji i Makedoniji. Oko 20.000 radnika prima minimalnu zaradu, dok oko 150.000 radnika radi u okvirima minimalne zarade. Neretko se dešava da radnik od minimalne zarade izdržava četvoročlanu porodicu. Čest je slučaj da se radi za 13.000 i 15.000 dinara, iako postoji zakonska odredba koja zabranjuje rad ispod „minimalca“. Prosečna plata u Srbiji jedna je od najnižih u regionu.
Sve u svemu, kada se pogledaju ovi ekonomski parametri, ima nešto fascinantno u tome što narod bez obzira na ove ekonomske gubitke, a da ne napominjemo političke, kulturne, moralne katastrofe koje ovakva statistika sa sobom povlači, prihvata ideju neoliberalizma kao datu, bez nekog kritičkog preispitivanja. Zaokret ulevo, asocira na neka davna vremena, koja kao da se nisu ni desila. I zaista ako izuzmemo skorašnje buđenje levice na ovim prostorima, retko ko je govorio o ovoj ideji. U jeku „turbo- globalizacije“, sankcija, ratova, zatim ekonomskih kriza, postojali su „kvazi-socijalisti“, čije ideje su asocirale na desničarke stavove. Tako dok se niko nije bavio levicom, desnica se sve vrema bavila nama.
Naspram svega toga, šta zapravo znači biti levičar?
Kapital ne može da vlada
Kapital čine sredstva za proizvodnju koje je napravio čovek. Osnovno svojstvo kapitala je akumulacija, proces koji podrazumeva uvećanje mase sredstava za proizvodnju . On je po svojoj prirodi intenzivan i ekstenzivan. Intenzivan, jer podrazumeva stalno uvećanje produktivnosti . Ekstenzivan u težnji da osvaja nove teritorije. Ima tendenciju da se uplete u sve delove društvenog sistema, polako gušeći sve ono što ne donosi profit. Jedno od svojstava je takođe konstantno pružanje zabave i neograničena potrošnja, koja polako ubija sve nematerijalističke vrednosti.
Kada se ovako postave stvari, kapital vs levica, stvari su jasne. Kapital ne sme biti sila – to je suština levice. Radnik će reći da je kapitalizam skrojen za ljude koji se bave biznisom, ne za ostale. I to je delimično tačna tvrdnja. Ekonomska kriza, kao poslednji katastrofičan događaj na ovim prostorima, pokazala je šta se desi kada kapital dobije svemoć. „U biznisu je spas“ – poručuju svi. Mora se popustiti pred zahtevima kapitala, jer će nam omogućiti da ipak opet proizvodimo, stvaramo i akumuliramo. Spas je naime u tome da popustimo pred zahtevima bogatih privatnika, ili… U stvari nema ili, to je jedina opcija. Sadašnji kapitalizam je skrojen za ljude koji su materijalno obzbedili sebe i par generacija koje dolaze nakon njih. Egzistencijalno ušuškani, oni ne rizikuju ništa, već se samo igraju. Avanturistička igra, bez cilja, čija je jedina poenta premeštanje i nadmetanje kapitala iz jedne sfere u drugu.
Siriza, Džeremi Korbin, Berni Sanders oživeli su antikapitalističke težnje i dali nagoveštaj da će možda 2016. godina predstavljati zaokret ulevo.
Kada je u pitanju prostor bivše Jugoslavije, da bismo se zaštitili od moći koju kapital stvara moramo:
1. Smanjiti moć investitora u donošenju odluka o konačnoj proizvodnji
2. Smanjiti okrnutno nadmetanje ne samo među radnicima, već među svim društvenim strukturama, koje parališu svaku vrstu solidarnosti
Jednakost, odgovornost, solidarnost osnovne su ideje koje savremena levica nudi. Sve dok ove ideje ne postanu primat prilikom donošenja odluka i definisanja politike, pojam „levice“ na ovim prostorima neće zaživeti.
K.Ć.
Srbija izbori
