Prema Ustavu Republike Srbije, Narodna skupština je najviše predstavničko telo i nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti. Međutim, primenom sadašnjeg izbornog sistema na parlamentarnim izborima, dovodi se u pitanje predstavnički karakter ovog zakonodavnog tela.
Naime, naš izborni sistem zasniva se na tome da Republika Srbija u celini predstavlja jednu izbornu jedinicu, a glasovi svih birača, sa teritorije cele zemlje, povereni jednoj političkoj partiji, računaju se zbirno. Ako, primera radi, predlagač liste osvoji deset mandata, prvih deset kandidata sa te liste postaće poslanici u republičkoj skupštini. Ukoliko je, recimo, kandidat iz Kraljeva jedanaesti na listi te stranke, bez obzira na to koliko je birača iz tog grada podržalo njegovu listu, Kraljevo neće imati svog predstavnika u parlamentu.
Na taj način se Ustavom navodno obezbeđuje jednakost izbornog prava, ali to dovodi do sasvim kontradiktornih rezultata u realnosti. Istraživanje Nacionalne koalicije za decentralizaciju iz 2013. godine pokazuje da u poslednja tri saziva Narodne skupštine čak 22 od ukupno 25 okruga nije imalo dovoljan broj poslanika u parlamentu, odnosno broj koji je srazmeran broju stanovnika u tim okruzima. Najnezastupljeniji u tom periodu bio je Sremski okrug, koji je prema broju stanovnika trebalo da ima 50% više poslanika, a, sa druge strane, najzastupljeniji je bio Beogradski okrug, koji je u proseku imao 31 poslanika više nego što je trebalo.
Na osnovu ovakvog izbornog sistema, svaki poslanik bi, nezavisno odakle dolazi, trebalo da zastupa interese svih građana Srbije. Međutim, upravo zbog toga što se glasa za izbornu listu neke partije, a ne za konkretnog kandidata za određeno područje, građani nikako ne mogu da znaju ko je njihov poslanik, čime se umanjuje njegova (poslanikova) lična odgovornost, a povećava odgovornost partiji kojoj pripada. Ovako izabrani narodni poslanik najčešće neće zastupati interese svih građana iz dva razloga. Jedan je političke prirode – poslanik je vlasnik mandata i nakon izbora on može i da promeni partiju čime se menja volja građana iskazana na izborima, a drugi je praktične prirode – teško se može očekivati od poslanika koji dolazi iz jednog okruga da dovoljno dobro poznaje interese građana iz drugog okruga.
Međutim, koja je alternativa ovakvom izbornom sistemu?
To bi bio onakav izborni sistem u kome bi Republika Srbija bila podeljena na više izbornih jedinica. Jedan okrug bi, recimo, predstavljao jednu izbornu jedinicu, a građani svakog okruga ne bi glasali za depersonalizovanu izbornu listu, već bi glasali za određenog kandidata iz njihovog okruga po imenu i prezimenu. Time bi se obezbedila ravnomerna teritorijalna zastupljenost građana u Narodnoj skupštini i rešenje po kome bi broj poslanika iz jednog okruga bio proporcionalan broju građana koji u njemu živi. S obzirom na to da u Srbiji živi nešto više od sedam miliona ljudi, a Narodna skupština broji 250 narodnih poslanika, svaki poslanik bi približno trebalo da predstavlja 28 hiljada građana i građanki da bi ovakva srazmernost bila obezbeđena.
Napred izneti podaci na očigledan i nedvosmislen način pokazuju da postoje praktični razlozi za izmenu starog i uvođenje novog izbornog sistema u našoj državi, ali ono što, bar još uvek, nedostaje jeste politička volja bez koje je svaka promena ovakve vrste nemoguća.
Milivoje Zlatković – Srbija izbori
