Home Političke partije Demokratska stranka Srbije

Demokratska stranka Srbije

41
srbijaizbori.com,DSS

Demokratska stranka Srbije

U kasnu jesen 1989. Vojislav Koštunica, Kosta Čavoški, Borislav Pekić, Dušan Vukajlović i Marko Janković, sa još nekolicinom intelektualaca, među kojima su bili i Dragoljub Mićunović i Zoran Đinđić, stvaraju Osnivački odbor nove Demokratske stranke. U odbor su ušli i Milovan Danojlić, Miodrag Perišić, Gojko Đogo, Vladimir Gligorov, Slobodan Inić i Radoslav Stojanović. Napisano je Pismo o namerama, prve aktivnosti na okupljanju članstva preduzete su u januaru 1990, a Osnivačka skupština održana je 3. februara u beogradskom Domu omladine. Godina 1990. protekla je u borbi za raspisivanje prvih višestranačkih parlamentarnih izbora od dolaska komunista na vlast. Posle mučnog oklevanja režima, posle prebijanja političkih aktivista i građana (Borislav Pekić je obznanio da mu je policija nanela istu povredu kao batinaši iz 1948. godine), izbori su raspisani za decembar, i stranka je na njima osvojila sedam poslaničkih mandata.

Demokratska stranka Srbije

U kasnu jesen 1989. Vojislav Koštunica, Kosta Čavoški, Borislav Pekić, Dušan Vukajlović i Marko Janković, sa još nekolicinom intelektualaca, među kojima su bili i Dragoljub Mićunović i Zoran Đinđić, stvaraju Osnivački odbor nove Demokratske stranke. U odbor su ušli i Milovan Danojlić, Miodrag Perišić, Gojko Đogo, Vladimir Gligorov, Slobodan Inić i Radoslav Stojanović. Napisano je Pismo o namerama, prve aktivnosti na okupljanju članstva preduzete su u januaru 1990, a Osnivačka skupština održana je 3. februara u beogradskom Domu omladine. Godina 1990. protekla je u borbi za raspisivanje prvih višestranačkih parlamentarnih izbora od dolaska komunista na vlast. Posle mučnog oklevanja režima, posle prebijanja političkih aktivista i građana (Borislav Pekić je obznanio da mu je policija nanela istu povredu kao batinaši iz 1948. godine), izbori su raspisani za decembar, i stranka je na njima osvojila sedam poslaničkih mandata.

Po okončanju demonstracija od 9. marta 1991. i surovog obračuna režima sa demonstrantima ispoljile su se, unutar tadašnje Demokratske stranke, znatne programske i taktičke razlike, koje su izazvale ozbiljnu krizu. U stranci su se stvorila dva krila. Krilo iz kojeg će nastati Demokratska stranka Srbije smatralo je da ne može biti nikakve kolaboracije sa postojećim režimom, da nacionalni problem u tadašnjoj Jugoslaviji doista postoji i da se on ne može objasniti samo manipulacijom lokalnih nacionalnih birokratija. Baš zato što se Miloševićev režim lažno predstavljao kao jedini legitimni zastupnik srpskih interesa, tim interesima vešto manipulišući, bilo je očigledno da se prema nacionalnom pitanju u Jugoslaviji i položaju srpskog naroda mora zauzeti jasan stav. Srpsko pitanje u Jugoslaviji nije bilo ni pitanje političke demokratije ni ekonomske ravnopravnosti, nego pitanje nacionalnog opstanka srpskog naroda.

Tome nasuprot, drugo krilo Demokratske stranke zavaravalo se da se sa režimom mogu postići kratkoročni sporazumi i da se na taj način režim može iznutra demokratizovati. Za ovo krilo nacionalno pitanje praktično nije postojalo, ili se svodilo na tezu o posebnoj odgovornosti srpske nacije, kao najveće, za očuvanje Jugoslavije.

DEPOS Rezultati izbora održanih u decembru 1990. godine pokazali su da je za promenu režima neophodna bliža saradnja opozicionih stranaka. Smatralo se da se ta saradnja može bolje odvijati kroz konkretne institucionalne forme i, posle niza sastanaka predstavnika opozicionih političkih stranaka, nepolitičkih udruženja i javnih radnika, uglavnom pripadnika bivših disidentskih pokreta, u proleće 1992. osnovan je Demokratski pokret Srbije (DEPOS).

Povratak sebi Krilo Demokratske stranke za DEPOS izdvojilo se kao posebna grupa i 26. jula 1992. formiralo Demokratsku stranku Srbije. Za predsednika DSS na osnivačkoj skupštini izabran je Vojislav Koštunica. U to vreme, većina opštinskih odbora Demokratske stranke pristupila je Demokratskoj stranci Srbije. Pored demokrata za DEPOS, stranci su pristupili neki članovi drugih, manjih političkih stranaka, i mnogi koji do tada nisu pripadali nijednoj političkoj partiji. Svoju prvu redovnu skupštinu DSS je održala 5. decembra 1992. godine. Pored osnivačkog manifesta, na skupštini su usvojeni Program i Statut stranke, a privremeni stranački organi zamenjeni su izabranima.

Izbori ‘92 Stranka je u okviru DEPOS-a učestvovala na republičkim parlamentarnim izborima u decembru 1992. i osvojila 18 poslaničkih mesta. Posle povlačenja nestranačkih poslanika DEPOS-a iz republičke skupštine, broj poslanika DSS popeo se na 20. Na saveznim izborima stranka nije učestvovala. Odbornici DSS formirali su, u zajednici sa drugim opozicionim partijama, odborničku većinu u više opština. Isti uzrok koji je izazvao krizu u Demokratskoj stranci – različit odnos prema vlasti i nacionalnom problemu – prouzrokovao je krizu i u DEPOS-u, i DSS se iz ove koalicije povukla sredinom 1993. godine.

Izbori ‘93 Na parlamentarne izbore u Srbiji u zimu 1993. stranka je izašla samostalno i osvojila sedam poslaničkih mesta. Prilikom glasanja za predstavnike Republike Srbije u Veću republika Savezne skupštine, zbog glasačke mašine režima i tek deklarativno opozicionih stranaka, jedino poslanici DSS nisu dobili dovoljan broj glasova, tako da stranka nije imala svoje poslanike u Saveznoj skupštini.

Na parlamentarne izbore za Saveznu skupštinu 1996. stranka je izašla u tehničkoj koaliciji „Zajedno“ i osvojila četiri mandata. Na izbore za lokalne organe vlasti u nekoliko opština izašla je samostalno, a u ostalima u okviru koalicije „Zajedno“. Na tim lokalnim izborima DSS je osvojila veći broj odborničkih mandata i učestvovala u vlasti u nekim opštinama. Republičke izbore 1997. Demokratska stranka Srbije je bojkotovala zbog izuzetno pogoršanih izbornih uslova.

Na predsedničkim, saveznim i lokalnim izborima 24. septembra 2000. stranka je nastupila u okviru Demokratske opozicije Srbije (DOS). Na ovim izborima Vojislav Koštunica izabran je za predsednika SR Jugoslavije, a DSS je osvojila deset mandata u Saveznoj skupštini. U pet opština u Srbiji članovi naše stranke izabrani su za predsednike skupština opština, a u svim opštinama gde je DOS osvojio većinu članovi DSS učestvuju u lokalnim organima vlasti.

Na izbore za Narodnu skupštinu Srbije u decembru 2000. stranka je takođe izašla u okviru koalicije DOS i pripalo joj je 45 mandata. Sve do avgusta 2001. DSS je imala predstavnike u Vladi Republike Srbije. No pošto je njihov uticaj na politiku vlade bio onemogućen prevlašću drugih činilaca, stranka je objavila da istupa iz kabineta sa čijom se politikom umnogome ne slaže, i sa kojim ne želi da deli odgovornost za sumnjive radnje.

Na izborima za Narodnu skupštinu Republike Srbije u decembru 2003. godine, Demokratska stranka Srbije osvojila je 53 poslanička mandata. Vlada Republike Srbije u kojoj je predsednik naše stranke izabran za predsednika, a naša stranka čini okosnicu te Vlade, izabrana je početkom marta 2004. godine.

Nakon proglašenja Ustava 8. novembra 2006. godine, održani su izbori 21 januara 2007. godine na kojima je Demokratska stranka Srbije osvojila 33 mandata.

Posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova 17. februara 2008. godine i međunarodnog priznanja od pojedinih članica Evropske unije, Vlada Srbije je zapala u duboku krizu. Demokratska stranka Srbije smatrala je da ne može biti nastavka pregovora sa EU sve dok ona jasno ne saopšti da podržava teritorijalni integritet Srbije. Iste godine Koštunica je zatražio raspisivanje vanrednih skupštinskih izbora koji su održani 11. maja, na njima je Demokratska stranka Srbije osvojila 20 poslaničkih mesta i prešla u opoziciju.

Demokratska stranka Srbije održala je do sada deset redovnih izbornih skupština: 5. decembra 1992, 25. i 26. juna 1994. godine, 29. i 30. juna 1996, 27. juna 1998, 24. juna 2000, 26. maja 2001, 15. juna 2003, 5. juna 2005 , 14. oktobra 2007. i 14. februara 2010.godine.

Na poslednjoj izbornoj skupštini pod sloganom „Narod hoće promene“ Vojislav Koštunica ponovo je izabran za predsednika stranke, a za potpredsednike stranke izabrani su Dragan Jočić, Aleksandar Popović, Miloš Aligrudić, Slobodan Samardžić, Nenad Popović, Miroslav Petković , Milica Radović i Miloš Jovanović.