Foto: Mašina.rs
Vlast ne samo što nije ispunila zahtjeve studenata, već ih je ismijala, uz upotrebu svih propagandnih oružja. I onda su akademci rekli: ‘Sad je dosta. Idemo na izbore – da se prebrojimo’.
„Kukavice, raspiši izbore“, naziv je kratkog videa koji su studenti beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti emitovali na društvenim mrežama kao odgovor na reči predsednika Srbije Aleksandra Vučića, izgovorene na režimskom mitingu u Nišu. Poručio je Vučić tada da je sa studentskim zahtevima „gotovo“, da je „obojena revolucija“ pobeđena, te da će parlamentarni izbori biti raspisani onda kada za to dođe vreme, a ne kada to studenti ištu. Natpise „Kukavice, raspiši izbore“ možemo ovih dana videti i na zidovima srbijanskih gradova, pa i na platnima kojima su prekriveni neki reklamni billboardi.
Iako je više nego neizvesno da li će vanredni parlamentarni izbori biti raspisani, studenti se za njih uveliko pripremaju: praktično su počeli predizbornu kampanju, koja je neka vrsta logičnog sleda višemesečnih građanskih protesta u Srbiji, kojima su akademci 80-90 državnih fakulteta u zemlji – neprikosnoveni lideri. Polako se formira i tzv. studentska izborna lista, na kojoj će se, prema našim informacijama, naći razni uglednici i „neukaljani“ intelektualci, u dobroj meri profesori univerziteta. Sa mnogima su predstavnici studentskih plenuma već obavili razgovore i dobili njihov pristanak.
Akademci veruju da će njihova popularnost, nezaustavljivi kreativni aktivizam i kolektivna inteligencija, brušena kroz formu plenuma, odnosno direktne demokratije, biti dovoljno jaki argumenti koji će dovesti do ispunjenja njihovog (najnovijeg) zahteva da se raspišu vanredni parlamentarni izbori. Veruju i da će lista „neupitnih“ imena, koju će oni podržati, biti ta koja će odneti pobedu, bez obzira na – malo je reći – izborne nepravilnosti po kojima su Srpska napredna stranka (SNS) i njeni partneri odavno poznati širom Evrope.
Režimski mediji ovih dana žestoko prozivaju rektora Beogradskog univerziteta Vladana Đokića, koji će se, po svemu sudeći, naći na studentskom popisu – i to prilično visoko kotiran. Đokić je tu informaciju na svoj način i potvrdio: izjavio je da bi mu bila čast da mu ime osvane na izbornoj listi koju podržavaju studenti. Režimski mediji ga nazivaju „igračem zla“ i drugim pogrdnim rečima, tvrdeći da on, kao rektor, nema pravo da se kandiduje na izborima, iako ga realno nijedan zakon ne sprečava u tome. Sigurno je da će i mnogi drugi koji se nađu na ovoj listi prolaziti „tople zečeve“ režimskih medija, pa se njihova imena za sada kriju od javnosti.
Kratka historija zahtjeva
Logika studentskog zahteva da se raspišu vanredni izbori nalazi se, vele studenti, u sledećem: ukoliko je vlast mesecima odbijala da ispuni njihove zahteve koji su bili razumni i realni i ako je na zahteve odgovarala lažima, nasiljem i represijom – onda je prirodno da se ta vlast promeni. Njihovi zahtevi prvobitno su se odnosili na okolnosti pada nadstrešnice na netom renoviranoj Železničkoj stanici u Novom Sadu, što je bila tragedija koja je odnela 16 života i pokrenula najduže proteste u istoriji zemlje, kao i na režimsko nasilje i represiju tokom bezbrojnih demonstracija.
Podsetimo, nakon pada nadstrešnice i nešto više od dva meseca građanskog bunta, studenti su (polovinom januara) artikulisali konkretne zahteve ka vlastima. Tražili su da se objavi kompletna dokumentacija o rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu, sledstveno tome da se utvrdi i odgovornost za sve one koji snose krivicu za tragediju. Potom su zahtevali krivičnu odgovornost za one koji su fizički nasrtali na studente i profesore tokom protesta, a takvih incidenata je bilo mnogo, pogotovo u prvim mesecima protesta. Tražili su i da se obustave krivični postupci protiv učesnika protesta, kao i povećanje budžeta za visoko obrazovanje.
Potom su zahtevi prošireni. Tražila se i istraga o upotrebi aktustičnog oružja na velikom mitingu u Beogradu 15. marta, pa onda i odgovornost za one koji su dozvolili medicinski skandal prvog reda: propagandnu posetu Vučića, sa sve kamerama, pacijentima iz Severne Makedonije koji su posle požara u Kočanima smešteni na intenzivnu negu Kliničkog centra Srbije. Smatrali su da im je ovom medijskom posetom dodatno ugroženo zdravlje. Prema pravilima lečenja pacijentima na intenzivnoj nezi pravo pristupa ima isključivo medicinsko osoblje, podsetili su.
A vlast ne samo što nije ispunila zahteve, već ih je ismejala, uz upotrebu svih propagandnih oružja i oruđa protiv studenata. Onda su početkom ovog meseca akademci rekli: E, sad je dosta, haj”mo na izbore – da se prebrojimo.
Prelazna vlada, pa izbori ili obrnuto
U nezavisnoj i opozicionoj javnosti se mesecima vodila diskusija o mogućim načinima izlaska iz političke krize. Svima sa studentske strane bilo je jasno da Vučić i SNS niti mogu niti žele da odustanu od najrazličitijih i neprikrivenih zloupotreba vlasti, urušavanja institucija, demokratskog sistema i ljudskih prava, svakovrsne represije nad političkim neistomišljenicima i žestoke kontrole medija. Kao što je svima jasno da režimu ne pada na pamet ni da odustane od izbornih marifetluka koje su ono baš usavršili. Ako ne znaju da vladaju, znaju da dobijaju izbore. Zbog toga je dosta bilo reči o nekoj formi prelazne ili ekspertske vlade, koja bi bila formirana upravo po ugledu na Severnu Makedoniju onomad, za vakta Nikole Gruevskog: vlade koja bi imala oročen mandat koji bi podrazumevao pre svega pripremu uslova za fer i slobodne izbore.
Neki studentski plenumi podržali su ovu ideju, ali ne svi. Na kraju su se studenti aklamacijom složili oko sledećeg: prvo izbori, pa onda sve ostalo. Iako to još nije javno iskazano, plan studenata je, kako saznajemo, da se – naravno ukoliko se za to steknu uslovi – posle izbora formira ekspertska vlada koja će takođe biti vremenski oročena i koja će imati zadatak da uvede elementarni red u državi, između ostalog i da vrati građanima pravo da biraju svoje predstavnike slobodno, bez pritisaka, ucenjivanja i krađe njihovih glasova.
Do sada su studenti predsednika Vučića nazivali „nenadležnom institucijom“, aludirajući na to da ovaj svakodnevno izlazi iz svojih ustavnih ingerencija i bavi se svim i svačim, uključujući i odgovore na njihove zahteve. Vučić je sada napokon postao nadležan, pošto jedino on može izdejstvovati vanredne izbore.
Izbornim zahtevom su studenti uveli novu dinamiku u političke procese u zemlji, ali su i degažirali loptu u predsednikovo dvorište, sve sa efeom, te ga doveli u neugodnu poziciju. Ovaj je tokom svoje 13-godišnje vladavine malo-malo pa raspisivao vanredne izbore, kad god mu se ćefnulo, pretio je veoma često, samouveren, političkim protivnicima da će proglasiti izbore i pogaziti ih na njima, kada god su se ovi zbog nečega bunili. A sada odjednom od izbora beži, te šalje poruku slabosti, pre svega svojim biračima. Tako je „nenadležna institucija“ postala „kukavica“. Sama činjenica da eskivira izbore, iako je samo nekoliko meseci ranije o njima govorio kao scenariju za izlazak iz političke krize, govori sledeće: rejting njegove koalicije je veoma nizak – i sve niži i niži. Tako bar kažu analitičari. A on ide na izbore samo onda kada je siguran u pobedu.
Neki kažu da vanrednih izbora upravo zbog toga neće biti. Fatalisti i cinici čak vele da će, ako proceni da će izgubiti vlast, Vučić ukinuti višestranački sistem. Drugi opet vele da izbore ne može izbeći, ali da samo traga za pravim tajmingom za njih. Politička kriza je tako duboka i široka da režim jednostavno ne funkcioniše, potreban mu je novi legitimitet koji se može dobiti jedino pobedom na izborima.
Mnogo nepoznanica
Ne zna se, uopšte, da li će vanredni izbori biti raspisani, a još manje se zna čime će oni rezultirati ukoliko se uopšte dese. Mnogo je nepoznatih. Navodno, i studentima je rejting opao nakon što su pozvali na izbore. Tako kažu neka istraživanja javnog mnjenja.
Politikolog Dejan Bursać, međutim, kaže da su ta istraživanja upitna i da ogromni skupovi koje studenti organizuju u poslednje vreme govore upravo suprotno.
No, tačno je to da je u Srbiji politika antropološki recipirana kao zlo samo po sebi, a političke organizacije su sami đavoli koji žele da sišu narodnu krv, po većinskoj percepciji. Vlast to dobro zna (učestvovala je u stvaranju takvog stava) i zato studente u poslednje vreme naziva „foteljašima“, aludirajući da oni žele vlast i moć. U pitanju je komična propagandna caka: vlast odavno sve svoje protivnike proglašava za vlastohlepne iz pozicije sopstvene nebeske vlastohlepnosti.
Čak i ako je u padu, veruje se da će studenti ipak povratiti svoj rejting, pa i značajno ga podići u kampanji: a kane obići svako selo, svaki zaselak i pričati sa svakim čovekom koji to bude želeo. Čak i ako uspeju da podignu popularnost, pred njima je još jedan veoma težak zadatak: treba pobediti naprednjačke izborne nepravilnosti – od neažuriranog glasačkog spiska, preko uvoza glasača, ucenjivanja građana, kupovine glasova, bugarskih vozova, do bezbrojnih i beskrupuloznih režimskih medija i čega sve ne. Neki misle da je, bez obzira na sve to, pobeda ipak moguća. Da će osvojiti toliko glasova da vlast neće moći da ih pokrade koliki god napor uložila. Ističu i da režim više nije svemoćan i da će mnogi u lancu izbornih nepravilnosti otkazati poslušnost.
Tu je i pitanje koje se odnosi na opozicione stranke. Od njih se očekuje da bezuslovno podrže izbornu listu studenata i ponude joj svoju infrastrukturu, takođe bezuslovno. Neke opozicione stranke su na to već pristale, druge pozivaju na dogovor, a treće su protiv. Neki dan je Miloš Jovanović iz Nove demokratske strankaeSrbije (NDSS, inkarnirane Koštuničine stranke) rekao da neće podržati listu na kojoj nisu kandidati ove stranke jer bi to bio „samoubilački čin“.
No, moguć je kompromis. Naime, na studentskoj listi će verovatno biti mesta i za opozicionare, ali ne za stranačke funkcionere. Studenti smatraju da su opozicioni vodeći političari istrošeni i da bi oni bili veliki teret. Deo kompromisa bi bio i formiranje oročene prelazne vlade posle izbora, pa onda – na nekim sledećim demokratskim glasanjima – kom opanci, kom obojci. Kako god bilo, svakako će sve ovo što se danas dešava u Srbiji dramatično restrukturirati političku scenu i mnoge će stranke ili prestati da postoje ili će biti potpuno marginalizovane. Istovremeno će se pojaviti nove.
A hoće li biti izbora?
Hoće li uopšte biti vanrednih izbora? Naši sagovornici imaju različit stav. Politikolog Duško Radosavljević smatra da Vučić neće raspisati izbore ni po koju cenu, jer se plaši da će na njima izgubiti vlast. Bursać veruje da će se vlast izbore maksimalno prolongirati, ali da će do njih ipak doći u jednom momentu. Bojan Pajtić, profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu i nekadašnji premijer Vojvodine, kaže da će izbora svakako biti i to vrlo brzo, iz prostog razlog što vlast više ne kontroliše društvene i političke procese u zemlji.
„U ovom trenutku male su šanse da se održe vanredni parlamentarni izbori. Imamo situaciju da glavni uzurpator i generator režima – Vučić – ne vidi jasnu šansu da na njima pobedi, što ga strašno plaši, jer naslućuje posledice gubitka vlasti, i – više nego izvesno – podnošenje računa za bestijalno iživljavanje nad građanima Srbije. Jer, kapricioznog ponašanja, ali uvek manipulativno nastrojen, prvi put ima silu koja izgleda jača od njega i njegovih prevara – studenti ne predstavljaju samo mogućnost promena u budućnosti, oni su i njegova svakodnevna noćna mora, jer sve što on radi na mobilizaciji svoga članstva i biračkog tela, oni rade efikasnije i bez prinude, bez utroška državnih sredstava, sa učešćem mnogo većeg broja građana, te sa mnogo više pozitivne energije, sa oslobođenim građanstvom, kao zbiljskim društvenim pokretom, koji bi mogao pretegnuti tas na stranu mladosti, budućnosti, boljih perspektiva, slobodne države i društva“, kaže Radosavljević.
Bursaću se takođe čini da vlast nikako ne želi izbore, odnosno da beži od njih jer je svesna vlastitog veoma lošeg rejtinga. Izbori za nju više nisu arena na kojoj je sigurno i lako pobeđivala fragmentiranu opoziciju, koristeći pritom institucije koje su joj naklonjene, neograničeno medijsko prisustvo, neograničen budžet i funkcionerske kampanje.
„Ne beži vlast od izbora jer su se promenili institucionalni okviri i izborni uslovi, već zato što, i pored njih, sada ima takmaca koji može da je pobedi. Dobro je što studenti insistiraju na ‘kukavičluku’ predsednika. Ne samo zbog toga što to udara na njegov ego već i stoga što izbegavanjem izbora šalje građanima poruku o svojoj nemoći. Što duže bude izbegavao izbore, to će njegov rejting više padati. Dakle, na kraju će ipak shvatiti da ‘mora dati’ izbore, ali će procenjivati koji je momenat najpogodniji, tražeći slabosti protivnika“, kaže Bursać.
Pajtić podvlači da režim više ne kontroliše društvene i političke procese i da će morati da pokuša da dobije nov legitimitet na vanrednim izborima.
„Svakoga dana svedočimo otkrivanju korupcionaških skandala, jer su se ljudi u institucijama ohrabrili i neće više da ćute. SNS u gradovima više ne može da postavi štandove bez intenzivnog i masovnog bunta građana. Ovakvo stanje podriva poverenje Vučićevih birača u njegovu sposobnost da održava stabilnost u društvu, što vodi padu njegovog rejtinga. Jedini Vučićev racionalan potez bi bio da raspiše izbore tako da izborni dan bude duboko u julu ili prvoj polovini avgusta. To je period u kome birači opozicije neuporedivo masovnije odlaze na godišnje odmore van mesta prebivališta nego što to čine glasači vlasti. Razloga ima više – od prosečnog nivoa obrazovanja (samim tim i primanja), radnog statusa (penzioneri masovnije glasaju za režim nego mladi), do starosne dobi (stariji glasači su, po prirodi stvari, manje pokretni)“, kaže Pajtić.
Upozorava na potencijalni, kako kaže, podmuklo-pragmatičan potez vlasti, a to je podizanje cenzusa za izbore. Na primer, za stranke pet odsto, a za koalicije sedam odsto.
„Oni koji se bave izbornom kampanjom i izborima treba ove dve mogućnosti ozbiljno da uzmu u obzir, kao da su izvesne, jer je to scenario za očekivati“, kaže Pajtić.
O izbornoj listi kada se raspišu izbori
Radosavljević kaže da bi o studentskoj izbornoj listi koja bi bila najefikasnija i imala najveće šanse za pobedu – trebalo razgovarati tek nakon raspisivanja izbora.
„U situaciji svakovrsnog ponižavanja građanki i građana koji su imali iole hrabrosti da se suprotstave vlastima, svako ‘reklamiranje’ unapred pružilo bi režimu i njegovim medijskim satrapima – gebelsima, sjajnu mogućnost da cenjene ljude vuku po blatu, uz obilato ‘filovanje’ podacima mnogobrojnih tajnih službi, kako državnih, tako i partijskih i kriminalnih, ako u Srbiji uopšte postoji razlika između njih… Studenti sa svojom ogromnom energijom i sami moraju izaći iz ‘zlatnog kaveza političke nevinosti’, te insistirati na stvaranju opštenarodnog pokreta za izbore“, kaže Radosavljević.
Tvrdi da nijedna politička opcija u Srbiji sama za sebe nije dovoljna da učestvuje na izborima samostalno protiv Vučićevog režima.
„Da bi se stvorio opštenarodni pokret studenti treba u borbu da ‘pozovu’ i aktivne građane i njihove organizacije, i svoje profesore i prosvetne radnike, i ugledne naučne i kulturne radnike, i poštene i vredne građanke i građane. Naravno, našlo bi se tu mesta i za pripadnike političkih partija, iako bih i ja sam voleo da to ne budu oni najrazvikaniji među njima, te oni koji su ‘posvađani’ sa dobrim delom javnosti. Političke partije sadašnje opozicije, kao i mnogobrojni građanski aktivisti, dobili bi sa eventualnom pobedom studenata mnogo – šansu za kvalitetniji početak, sa mnogo većim izgledima da njihovi programi jednoga dana budu prepoznati u demokratskoj i fer borbi, čega ovde nije bilo decenijama. Malo li je“, pita Radosavljević.
Na pitanje šta će opozicione stranke dobiti, a šta izgubiti ako bezuslovno podrže izbornu listu studenata, Pajtić odgovara: „Svaki ishod u kom pobeđuje studentska lista je koristan za opoziciju“.
„Nakon pobede stvara se kontekst u kojem će Srbija ponovo poprimiti obrise pravne i demokratske države. Studenti su objavili da nisu spremni da za poslaničke kandidate predlože funkcionere opozicionih stranaka. Dakle, članovi su im prihvatljivi. Racionalno bi bilo da opozicione organizacije predlože studentima svoje ugledne članove koje režim nije stigao da satanizuje, kao potencijalne kandidate na listi. Infrastruktura i aktivizam opozicionih stranaka nisu nevažni u slučaju vanrednih parlamentarnih stranaka“, kaže Pajtić.
Važno je stići u svaki grad i svako selo
Pajtić smatra da bi studenti u kampanji morali da stignu u svaki grad i svako selo, koliko god je to moguće. Cilj je pre svega „potrti toksično dejstvo tabloida“.
„Veoma je važno i animiranje dijaspore. Ogroman broj naših ljudi živi u inostranstvu. Do sada se uglavnom i nisu prijavljivali da glasaju na izborima, ali sada mnogi vide šansu da se nešto u Srbiji promeni. To je resurs glasova koji se retko spominje, a veoma je zamašan“, kaže Pajtić.
Radosavljević veli da je, bez obzira da li će uskoro biti izbora, lopta sada na Vučićevom delu terena i da se on trenutno „drži jedino za vazduh“.
„Svakog dana osobine njegovog teškog karaktera izbijaju na videlo, svaki dan sa njim je izgubljen za Srbiju, ali njega udaljava od podnošenja završnog računa, koji će biti više nego porazan. Zafarbao se u ćošak, pa sada kao Tom Sojer hoće da naplati od prostog puka da mu očiste šta je zaprljao. Toliko je nepredvidiv, a osion, vlastoljubiv i osvetoljubiv, da se nijedan dobar potez od njega ne može očekivati. Srpsko društvo i država su u velikoj opasnosti, koja se može izbeći samo velikom moblizacijom građana, koji su dužni da odbrane svoju slobodu i šanse za budućnost“, kaže Radosavljević.
Izvor: Al Jazeera
