Foto: N1/LDP privatna arhiva
Parlamentarni izbori 2016. godine bili su jedanaesti od uvođenja višestranačja u Srbiji, a osmi na kojima se glasalo u vanrednom terminu. Glasanje za poslanike u Skupštini Srbije po prvi put je održano u aprilu, a građani Srbije su na birališta izašli treći put za nepune četiri godine. Rekord po učestalosti izbornih ciklusa i dalje drži period od decembra 1990. do poslednjeg meseca 1993. godine, kada se takođe glasalo triput, ali za samo tri godine.
Opoziciona scena pretrpela je velike promene nakon prethodnog izbornog ciklusa, kako stranke koje su imale parlamentarni status, tako i one koje su ga na izborima 2014. izgubile. Danak izbornom neuspehu prvi su platili Vojislav Koštunica i Mlađan Dinkić, koji su ubrzo po objavljivanju rezultata izbora podneli ostavke na liderske pozicije u svojim partijama.
Koštunicu je posle 22 godine provedene na mestu predsednika Demokratske stranke Srbije nasledila dotadašnja potpredsednica Sanda Rašković Ivić, koja je na izbornoj skupštini ubedljivo pobedila protivkandidata Miloša Aligrudića. Rašković Ivić je rukovođenje partijom preuzela nakon što je DSS prvi put u svojoj istoriji ostao ispod izbornog cenzusa.
Povlačenje Mlađana Dinkića sa funkcije predsednika Ujedinjenih regiona Srbije nije imalo terapijskio dejstvo, pa se nakon odlaska osnivača organizacija koja je nasledila G17 plus doslovce raspala. Iza bivše Dinkićeve stranke ostali su dugovi nastali tokom izborne kampanje i račun u blokadi, a pokreti poput Živim za Krajinu i Zajedno za Šumadiju, nekadašnje članice URS, odlučili su da se ponovo registruju i nastave da deluju samostalno.
Podele i konflikti unutar Demokratske stranke nakon poraza na predsedničkim izborima 2012. ne samo da nisu bili okončani odlaskom Borisa Tadića i njegovih istomišljenika, već su dobili novi zamah nakon izbornog sunovrata DS u martu 2014. godine, kada je stranka jedva prešla cenzus.
Očekivalo se da Dragan Đilas zbog lošeg izbornog rezultata ponudi ostavku na mesto predsednika stranke, ali je lider demokrata svojim partijskim saradnicima poručio da nema nameru da odstupi s kormila stranke i da će se i na narednoj izbornoj skupštini kandidovati za predsednika.
Najglasnije oponente lider stranke imao je u bivšem potpredsedniku Draganu Šutanovcu i šefu beogradskih demokrata Balši Božoviću, koji su zatražili neposredne partijske izbore. Nihov predlog ipak nije prošao, pa je ostalo da se izbor rukovodstva stranke obavi delegatskim sistemom, za šta se zalagao i Đilas. Na stranu lidera DS stao je i zamenik predsednika Bojan Pajtić, koji je samo mesec dana kasnije objavio kandidaturu za predsednika stranke.
Odnos između tadašnjeg predsednika DS i njegovog zamenika teško bi se mogao svrstati u konfliktan, posebno zbog činjenice da je Đilas tokom konfrontacije sa Tadićem imao otvorenu Pajtićevu podršku. Matematički gledano, Đilas je stranku ”nasledio” sa kapitalom od 22 odsto glasova, da bi nakon godinu i po njegovog rukovođenja partijom demokrate pale na svega šest odsto. Ako se poraz na predsedničkim izborima 2012. i gubitak republičke vlasti mogao smatrati neuspehom, onda je izborni rezultat Demokratske stranke iz 2014. bio ravan katastrofi.
Pajtić pobedio Đilasa na izborima u DS
Predviđanja da će predsednička trka između Dragana Đilasa i Bojana Pajtića biti jedna od najneizvesnijih u istoriji Demokratske stranke potpuno su se obistinila, jer razlika u broju glasova između kandidata za lidera stranke nikada nije bila manja. Za novog predsednika DS izabran je Bojan Pajtić, koji je osvojio 1.461 glas, dok je poverenje Draganu Đilasu ukazalo 1.277 delegata.
Skupštinu DS obeležilo je i glasanje za potpredsednike, na kojem je čak četvoro od ukupno petoro izabrano sa lobi-liste porazenog kandidata za šefa stranke. Pajtić se tako već na samom početku predsedničkog mandata našao u delikatnoj situaciji, jer bi, prema nepisanom pravilu, zamenik predsednika trebalo da postane potpredsednik sa najviše osvojenih glasova, a to je bio Đilasov kandidat Borislav Stefanović. Odstupajući od tog pravila, Pajtić je na funkciju svog zamenika predložio, a Glavni odbor to prihvatio, potpredsednika s najmanjim brojem osvojenih glasova – Gordanu Čomić.
Đilas je nakon poraza na unutarstranačkim izborima ostao član Demokratske stranke, ali se podnošenjem ostavke na mesto šefa Poslaničkog kluba DS, a zatim i vraćanjem poslaničkog mandata, politički potpuno pasivizirao. Za razliku od Đilasa, potpredsednik DS Borko Stefanović odlučio je u decembru 2015. da napusti stranku, da bi potom osnovao političku partiju pod nazivom Levica Srbije, s kojom je nastupio na vanrednim izborima u aprilu 2016. godine.
Nekadašnji predsednik Demokratske stranke Boris Tadić, koji je na izborima 2014. predvodio listu pod nazivom Nova demokratska stranka – Zeleni, registrovao je novu stranku tek u julu iste godine. U oktobru 2014. godine Nova demokratska stranka promenila je naziv i postala Socijaldemokratska stranka, a Tadić je na neposrednim partijskim izborima izabran za njenog prvog predsednika, čime je praktično zaokružen proces formiranja stranke.
Politički život nakon izbora 2014. obeležio je i povratak u Srbiju lidera Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja, kojeg je Haški tribunal pustio na privremenu slobodu radi lečenja. Šešelj je pred odlazak u Hag 2003. godine partiji ostavio kapital od milion i kusur glasova dobijenih na predsedničkim izborima, a SRS ga je dočekao sa jedva 72.000 glasova i izgubljenim parlamentarnim statusom. Ipak, Šešelj nije gubio borbeni duh, a stotine pristalica koje su ga dočekale na aerodromu ulivale su mu nadu da radikalima može da vrati bar deo stare slave.
Krajem 2015. godine sve glasnije se moglo čuti da se Srbija bliži novim vanrednim izborima, što je sredinom januara 2016. i ozvaničeno na sednici Glavnog odbora Srpske napredne stranke. Premijer Srbije Aleksandar Vučić saopštio je stranačkim kolegama da je već odlučio da vanredni parlamentarni izbori budu održani, objašnjavajući da je Vladi potrebna stabilnost i pun četvorogodišnji mandat, nakon kojeg „više neće biti povratka na staro“.
Nakon što je Vlada podnela predlog za raspuštanje Skupštine, navodeći da je “došlo vreme za ispitivanje podrške reformama“, predsednik Srbije Tomislav Nikolić potpisao je 4. marta 2016. ukaz o raspuštanju parlamenta i raspisao izbore za 24. april, a za isti dan zakazano je i održavanje redovnih pokrajinskih i lokalnih izbora.
Izborna kampanja je formalno trajala pedesetak dana, mada su vladajuće partije u bitku za glasove birača krenule mnogo pre zvaničnog raspisivanja izbora. Opozicione stranke su pretežno vodile “kampanju protiv“, stvarajući referendumsku atmosferu, a vlast su kritikovale uglavnom zbog neispunjenih obećanja iz prethodnih izbornih ciklusa.
Preuzeto sa: N1
