Od oštrine kritike lidera SRS-a premijeru ne pada rejting, naprotiv, a i sam Šešelj ima koristi od poslednjih medijskih nastupa, jer sigurno preskače cenzus za ulazak u parlament
Da bi demonstrirao da je od svih opozicionara najljući kritičar premijera, Vojislav Šešelj je gostujući na TV Pink rekao da je najveća uvreda za Vučića da mu kažete da je politički sin Tomislava Nikolića, „a ja to konstantno radim”.
To što u sve češćim medijskim nastupima lider radikala traži raspisivanje izbora i vladinu politiku naziva „izdajničkom” nije bilo dovoljno da u svoju iskrenost ubedi Sandu Rašković Ivić, koja ga je nazvala „potrčkom svog bivšeg potrčka”.
Da li se Šešelj kandiduje za omiljenog opozicionara Aleksandra Vučića, kao što je to bio u nekim periodima devedesetih, u vreme vlasti Slobodana Miloševića? Jer od oštrine kritike četničkog vojvode Vučiću nimalo ne pada rejting, naprotiv. A i sam Šešelj ima koristi – prema istraživanjima svih agencija lako će preskočiti cenzus za ulazak u parlament.
A kad se novembra 2014, s oreolom pobednika nad „ševeningenskom tamnicom”, posle skoro 12 godina vratio u Srbiju, mnogi su verovali, poput sociologa Jove Bakića, da „Vučića čeka pakao ako se Šešelj domogne dosta medija”.
Posle više od godinu dana, vođa radikala je sve češći gost ne samo u tok-šou emisijama na TV već i rijalitijima poput „Farme”.
Da li su se oštri zubi Šešeljeve retorike istupili kada je u pitanju Vučić. Od „otpadnika i srpskog izdajnika koji je prodao čast i postao sluga zapadnih sila”, kako ga je okarakterisao u prvom govoru po povratku iz Haga, premijer je sada samo „politički sin Tomislava Nikolića”. Od Bakićevog predviđanja pakla nije ostalo, izgleda, ništa.
Tezu da je Šešelj tako postao Vučićev omiljeni opozicionar, kao što je devedesetih bio Miloševićev, prva je iznela predsednica DSS-a optužujući ga da se „ponovo prihvatio saradnje s vlašću i pokušaja razbijanja opozicije, kao što je činio devedesetih”.
Dramaturg Nenad Prokić za „Politiku” tezu Sande Rašković Ivić sažima rečima: „Stara ljubav zaborava nema”.
„Očigledno je da Šešelj više ne napada Vučića, što znači da je neka vrsta ljubavi uspostavljena. Da li je to finansijska ili politička ljubav, saznaćemo s vremenom”, kaže Prokić, dodajući da lider radikala ima svojevrsnu konkurenciju. Prema njegovom mišljenju, „osim Šešelja, omiljeni Vučićevi opozicionari su i Boris Tadić i Čedomir Jovanović”.
Sve i da je tako, kontinuitet delovanja lidera radikala s devedesetim, koji naglašava DSS, ne postoji sasvim, smatra direktor agencije „Pragma” Cvijetin Milivojević, jer je ono za vreme Miloševića imalo više faza.
„Šešelj je najpre kao lider Srpskog četničkog pokreta bio ekstremni opozicionar, pa je od nastanka SRS-a do 1994. bio kooperativan s SPS-om i Miloševićem, a zatim se s njima konfrontirao sve do 1998. kad je i hapšen. Najzad, od 1998. Šešelj postaje konstruktivna opozicija, a potom i partner Miloševića u vlasti”, ističe Milivojević.
U tom šarenilu, dodaje, Milošević jeste povremeno koristio Šešelja kao bič protiv ostatka opozicije, ali je i lider radikala umeo sporadično da bude konstruktivan prema ostalim oponentima režima.
Da više napada Nikolića nego Vučića, priznao je i sam Šešelj u avgustu, u intervjuu „Informeru”. Ističući kako Nikolića „mrzi iz dna duše” jer je izdao njegovo „beskrajno poverenje i razboleo se od pohlepe”, za Vučića je kazao da je „objektivno radan i vredan, njemu nije cilj lično bogaćenje”.
„Zameraju mi što Vučića ne napadam oštro kao Nikolića. I to je tačno. Na Vučića sam kivan što je napustio ideologiju SRS-a i imam želju što pre da ga srušim s vlasti”, rekao je tada Šešelj.
Posredi je, smatra Milivojević, svojevrsni pakt o nenapadanju između premijera i lidera SRS-a, kojem je primarni cilj prelazak cenzusa.
„Taj pakt Šešelju omogućuje sigurnost jer ga ova vlast nije isporučila ponovo u Hag uprkos takvim zahtevima, a istovremeno mu dopušta da se češće od nekih drugih opozicionara pojavljuje u gledanim i čitanim medijima”, kaže Milivojević.
S druge strane, dodaje on, Vučić je svestan da je Šešelj neprijatan svedok njegovih i Nikolićevih izjava iz prošlosti, koje su ponekad bile neopreznije i ekstremnije od onog što je pričao lider radikala. Osim toga, premijer će sa Šešeljem u parlamentu imati argument pred Evropom da kaže: eto, ako ja ne ostanem na vlasti, oni će je preuzeti.
„Šešelj je i zbog tog razloga jedno vreme bio omiljena opozicija Miloševiću, koji je mogao da plaši Evropu i SAD šta bi bilo kad bi on došao na vlast”, navodi Milivojević.
Šta će biti kad radikali, izvesno, uđu u parlament, zavisiće od glavne odlike njihovog predsednika – pragmatizma.
„Ne bi me čudilo da pod nekim izgovorom proglasi Vučića za ’najmanjeg od svih izdajnika u parlamentu uprkos svim manama’, ali ni da postane najljuća opozicija kako bi dostigao uspeh svojih nekadašnjih saradnika i postao predsednik ili premijer”, zaključuje Milivojević.
Izvor: www.politika.rs
