Intervju Zoran Živković, NIN

Afera „vetroparkovi“ iznova je otvorila pitanje zloupotrebe tajnih službi protiv političkih protivnika. Strane su ostale ušančene na početnim pozicijama. Pokrajinski premijer Bojan Pajtić tvrdi da bi u SAD ovo imalo razmere „Votergejta“, a ministar policije Nebojša Stefanović sve negira. Zoran Živković, lider Nove stranke, koji je kao bivši savezni ministar policije imao prilike da stvari posmatra i iznutra, ne ostavlja ni najmanju dilemu. „Nema sumnje da se Pajtić prisluškuje i da se prati još jedna grupa ljudi iz opozicije, među kojima sam i ja. Pajtiću se to dešava od kada je Aleksandar Vučić došao na vlast, a ja imam malo duži staž, jer me prisluškuju još od sredine devedesetih“, kaže Živković za NIN.

Zašto bi Vučić sa 50 odsto podrške birača prisluškivao Pajtića koji ne predstavlja nikakvu pretnju vlasti?

U Pajtićevom slučaju je reč o paranoji. Vučiću se dešavaju napadi besa i euforije, „mudrosti“… Ja ovu vladu, inače, zovem „vladom na nervnoj bazi“.

Jeste li vi prisluškivali nekog od političkih protivnika dok ste bili na vlasti?

Ne, a to nije radio ni Đinđić. Sada mislim da je možda trebalo zbog onog što se desilo Zoranu. U svakom slučaju, za ono što smo radili bilo je potpuno nevažno šta misli opozicija. Znali smo da nećemo ostati na vlasti, jer je svaka prva, dobra tranziciona vlada padala na sledećim izborima. Mi smo, dakle, računali da će DS izgubiti prve izbore i da će se vratiti za godinu­dve. U vreme naše vlasti Državna bezbednost je radila procene političara srednjeg i nižeg ranga, ali su to bili naši ljudi. Pre nego što nekog postavimo na određenu funkciju proveravali smo da li postoji neki detalj iz biografije sa kojim nismo upoznati i što bi u budućnosti moglo da nas kompromituje. Presretali su se i izveštaji stranih diplomatskih službi o Srbiji, kao što se presreću i izveštaji naših ambasada u inostranstvu. To su stvari koje niko neće formalno da prizna, a za koje svi znaju da se rade. Nije Služba prestala da radi u naše vreme – bavila se kontradiverzionom zaštitom države i pojedinaca, borbom protiv organizovanog kriminala, terorizma, praćenjem stranih obaveštajaca i prikupljanjem važnih informacija za spoljnopolitičke odluke. Apsolutno niko od političkih protivnika nije prisluškivan od kada je uhapšen Rade Marković do mog odlaska sa mesta premijera. Znam i da je bilo „upada“ u razgovor sa nekim ko je bio pod merama praćenja, pa je tako, prateći šefa novosadskog kriminalnog klana, „uhvaćen“ razgovor sa Vučićem. Obojica su kukali nad sumrakom demokratije u Srbiji i da se u „Sablji“ hapse ljudi protivno zakonu. Ali, mi tada nismo pratili Vučića, već tog kriminalca.

Da li vam deluju uverljivo tvrdnje ministra policije Nebojše Stefanovića da Pajtić nije prisluškivan?

Stefanović o tome ne sme da kaže ni reč! To ne radi policija nego BIA, koja je odvojena od policije. Svako je, dakle, mogao da komentariše Pajtićevu izjavu, osim Stefanovića. Ono što je izjavio šef BIA da se od 2003. ne prisluškuje niko je ­ neverovatno, jer je Stefanović prethodno izjavio da su Vučića „slušali“ od 2008. do 2012. Tačno je da font objavljenog transkripta nije onaj koji koristi DB, ali to ne znači ništa, jer ga možete promeniti na mnogo načina. Važno je da li je sadržaj tačan, a prema onome što sam video očigledno je da je Pajtić na „merama“. Uostalom, tu informaciju dobio sam i od insajdera.

Oprema za prisluškivanje sada se prodaje i preko malih oglasa. Ostavljate li mogućnost da to nije radila BIA već neko drugi?

Pajtić je pokrajinski premijer, dakle državni funkcioner i Služba bi morala da se bavi njegovom kontradiverzionom zaštitom, jer je on važan čovek u ovoj zemlji, bez obzira na to iz koje je stranke. To znači da njegov kabinet i stan moraju da budu očišćeni od prislušnih uređaja.

Po kom osnovu ste vi, kako kažete, pod „operativnom obradom“?

U Miloševićevo vreme to je bilo zbog srpskog ekstremizma i terorizma. Ne znam kakva je sada kvalifikacija, ali to se do početka 80­ih zvalo unutrašnjim neprijateljem. Posle je to zvučalo bez veze pa su stavili šifre: SET – srpski ekstremizam i terorizam, NOS – blizak nemačkoj obaveštajnoj službi, AOS – američkoj ili BOS – britanskoj obaveštajnoj službi… Zanimljivo, ali nisam video nijedan dokument sa šifrom ROS ­ blizak ruskoj obaveštajnoj službi. Možda nisam dobro gledao, ne znam…

Ko je još od opozicije pod merama BIA?

To su ljudi iz prave opozicija, ali i oni koji se nude Vučiću, koji misle da on ima dobre ideje, ali ne može sam. Vučiću je važno da, ako jednog dana reši da ih upotrebi, poznaje i njihovo dnevno ponašanje, da li zaista žele da budu sa njim ili je to neka igra. Mene ne zanima što me slušaju. Nisam ni privatno ni poslovno uradio ništa zbog čega noću ne bih mogao da spavam. Problem je što BIA vodi harangu protiv ljudi, što u medijima i čaršiji plasira izmišljene optužbe. Kada tolike godine slušate te priče, naravno da je nizak rejting ljudi koje je polivao ko je i čime stigao. A to što sada Vučić ima veliku podršku je već viđeno. Imali su je i Milošević i Koštunica. I Tadić. I gde su sada? Isti ljudi koji sada pljuju nas, nudiće se za godinu dana da pljuju njega, a rezultat je da građani gube poverenje u političare. Da se razumemo, neki to i zaslužuju, ali nisu baš svi takvi. Veći problem je što se kroz blato provlači profesija koja je neophodna. Društvo možete menjati ratom, „događanjem naroda“ i politikom, s tim što i posle prva dva načina na kraju na red dolazi politika. Zabrinem se kad čujem kako ljudi govore o političarima. Ne zbog sebe. Bio sam na vlasti, sada nisam i ne moram nikada više ni da budem. Ali ako uništavate zanat koji bi trebalo da poboljša život u zemlji, onda teško možete očekivati da će zemlja napredovati.
U vreme Miloševića, od tadašnje tehnike za prisluškivanje mogli ste da se zaštitite šetnjom pored reke ili kroz park gde je velika galama. S druge strane, znali smo i gde nas prisluškuju, mesta gde su lusteri bili ozvučeni, a konobari nosili tri olovke. Jedno od takvih mesta je bio restoran „Verdi“. Oni su tamo stalno dolazili, a mi smo imali dva stola, jedan za brze dogovore koji ne treba da se čuju i drugi za kojim smo održavali „edukativne“ sastanke, na kojima smo pričali o demokratskoj promeni vlasti, poštovanju ljudskih i manjinskih prava, svesni da nas slušaju…

Kolika i kakva je uloga DB­-a u politici?

Služba ne zloupotrebljava političare, već obratno. Nema šanse da te neko, koliko god da je pametan i ima iskustva u službi, „navuče“. Može da ti pošalje lažnu informaciju, ali ovo je 21. vek. Pa 90 odsto onog što radi Služba radi i Vikipedija, doduše ne tako profesionalno. Služba može da se zloupotrebi da se kompromituju ljudi iako nisu ništa uradili, ili da se prikrije neko krivično delo. Ona je, inače, mala, u njoj radi par hiljada ljudi, a zbog tehničkih mogućnosti pod punom „obradom“ ne može biti više od 2.000 ljudi. U „Sablji“ su bili podignuti svi kapaciteti i tada je praćeno 2.000 ljudi. Moram reći da je Vojna služba bezbednosti za mene potpuna misterija. Đinđić je ubijen sedam dana pre nego što je trebalo da postanem ministar odbrane, čime bi se stvorili uslovi da prvi put steknemo uvid u dešavanja u toj službi. Do tada su to držali crnogorski partneri iz SNP­a i Koštunica. Posle toga je ministar odbrane umesto mene postao Tadić.

Jesu li tajne službe uticale na formiranje stranaka i da li ste se sa uticajem DB-­a sretali i u DS-­u?

Naravno. Znalo se da su neki ljudi iz vrha DS-­a saradnici vojne službe. Takođe, kada smo proveravali ljude za neke funkcije naišli smo na članove DS­-a koji su bili saradnici Službe. To su pre svega bili srednje i nižerangirani članovi stranke. Službi su davali bezvredne informacije o našim susretima sa predstavnicima stranih država ili nevladinih organizacija po Mađarskoj. Za 300 maraka su davali zvanične agende, spisak učesnika i teme razgovora. Video sam svoj dosije od 2.000 stranica. Za sve to trebalo je da odgovara više ljudi, a sve se svelo na Radeta Markovića. A ima još odgovornih za ubistvo Ivana Stambolića, zločin na Ibarskoj magistrali… Morali su da odgovaraju i neki „po dubini“. Moralo je biti i lustracije, što ne znači otpuštanje svih, jer je to zanat koji se ne uči preko noći. Osim toga u Službi su zaposleni uglavnom časni ljudi. Postoje dosijei koje nikada ne bi trebalo otvarati i tiču se borbe protiv terorizma i organizovanog kriminala. Zna se da je 2000. spaljena dokumentacija tu negde pored Beograda. Samo, to je bila njihova zabluda, jer je svaki dokument imao tri primerka. Jedan je taj spaljeni, potom on je mikrofilmovan u ko zna koliko primeraka, a treći primerak ima operativac koji je radio na konkretnom slučaju i koji je sigurno ostavio dokument u privatnoj arhivi. Sve u svemu, lako je doći do autentičnih dokumenata DB­-a.

Koliko vam deluje verodostojno Stefanovićeva tvrdnja da je Vučić prisluškivan u periodu od 2008. do 2012?

To mi deluje vrlo autentično. Oni su se „merkali“ u to vreme, uostalom Tadić im je napravio stranku. S tim što to, opet, Stefanović ne bi smeo da zna.

Deluje li vam autentično i kada predsednik Tomislav Nikolić kaže da je tokom 2013. prisluškivan?

Da, a razlog je Vučićeva paranoja. Očigledan je pokušaj podele moći u SNS što se vidi i iz odnosa prema Radomiru Nikoliću, koji je formalno predsednik Izvršnog odbora, a zapravo je treći ešalon u nomenklaturi stranke. Tomislav Nikolić je nekoliko puta pokušavao da dokaže da se nešto pita, a pogledajte šta se desilo sa platformom za Kosovo. Kao da je pustio u kanalizaciju. Kada im je vratio zakon o jeftinoj kupovini na Dedinju za povlašćene, pokazao je da ume da se malo „gicne“. Vučić to vidi kao opasnost, a ne treba zaboraviti ni da mu se ovaj priključio nakon nekoliko meseci „vaganja“ da li da ostane u radikalima ili da priđe naprednjacima. Siguran sam da su i Nikolića prisluškivali. Naravno da to nije normalno, da je protivzakonito i da je za zatvor. Pogledajte moja dokumenta iz DB­a. Nigde nema odluke suda, samo stoji „zavodim“ i „razvodim“.

Tom analogijom, da li ste možda vi ili Đinđić bili praćeni u vreme dok ste vodili Vladu?

Vojna služba nas je sigurno pratila, civilna nije. Takođe, slušale su nas strane službe, ali to radimo i mi njima.

Jesu li vas posle 5. oktobra skinuli sa mera praćenja?

Jesu i to je uradio Rade Marković koji je i potpisao taj dokument, 26. oktobra 2000. Imao sam jedan performans sa njim. Kada sam postao savezni ministar policije, napisao sam mu dopis da meni i premijeru šalje dnevne izveštaje. Ignorisao je moj zahtev, nakon čega sam ga prozvao u medijima da krši zakon. Već sutradan je tražio prijem. Bio sam smešten u kabinetu Staneta Dolanca, a to nije šala. To je kancelarija od 30 metara, u kojoj tri puta možeš da promeniš mišljenje dok dođeš do stola. Objašnjavao je da je došlo do zabune i da su to sa izveštajima zabrljali njegovi operativci. U jednom trenutku mu je zazvonio mobilni. Pitao je može li da koristi navodno zaštićenu specijalnu liniju. Nakon razgovora kaže: „Eto, ovako svaki dan. Zvali su iz Zagreba, predsednik je bio ugrožen“. Marković mi je objašnjavao kako je telefonskim razgovorima spasao Koštunicu, koji je u to vreme bio na nekom forumu u Zagrebu. Pitao sam ga kada će podneti ostavku. Odgovorio je da je nudio ostavku Koštunici i da je dobio odgovor da predsednik nije nadležan da je primi. U to vreme je još funkcionisala prelazna vlada Srbije. Rekao sam mu da može da je podnese meni, ali i da je tačno da to formalno ne bi bilo po zakonu. Čim je Đinđić formirao kabinet, prva odluka je bila da se smeni Marković.

Zašto nijedna afera prisluškivanja nije dobila epilog?

Zato što se to radi po propisima koji su u to vreme bili na snazi. Tu nema krivičnog dela. Jovica Stanišić je meni zaveo mere praćenja po tadašnjim zakonima i ništa nije prekršio.

Ali sada to nije po zakonu?

Oni koji to sada rade, oni koji su dali nalog za prisluškivanje, biće krivično gonjeni kada se u Srbiji ponovo uspostavi demokratska vlast.

Zašto bi Vučić sa 50 odsto podrške birača prisluškivao Pajtića koji ne predstavlja nikakvu pretnju vlasti?

U Pajtićevom slučaju je reč o paranoji. Vučiću se dešavaju napadi besa i euforije, „mudrosti“… Ja ovu vladu, inače, zovem „vladom na nervnoj bazi“.

Jeste li vi prisluškivali nekog od političkih protivnika dok ste bili na vlasti?

Ne, a to nije radio ni Đinđić. Sada mislim da je možda trebalo zbog onog što se desilo Zoranu. U svakom slučaju, za ono što smo radili bilo je potpuno nevažno šta misli opozicija. Znali smo da nećemo ostati na vlasti, jer je svaka prva, dobra tranziciona vlada padala na sledećim izborima. Mi smo, dakle, računali da će DS izgubiti prve izbore i da će se vratiti za godinu­dve. U vreme naše vlasti Državna bezbednost je radila procene političara srednjeg i nižeg ranga, ali su to bili naši ljudi. Pre nego što nekog postavimo na određenu funkciju proveravali smo da li postoji neki detalj iz biografije sa kojim nismo upoznati i što bi u budućnosti moglo da nas kompromituje. Presretali su se i izveštaji stranih diplomatskih službi o Srbiji, kao što se presreću i izveštaji naših ambasada u inostranstvu. To su stvari koje niko neće formalno da prizna, a za koje svi znaju da se rade. Nije Služba prestala da radi u naše vreme – bavila se kontradiverzionom zaštitom države i pojedinaca, borbom protiv organizovanog kriminala, terorizma, praćenjem stranih obaveštajaca i prikupljanjem važnih informacija za spoljnopolitičke odluke. Apsolutno niko od političkih protivnika nije prisluškivan od kada je uhapšen Rade Marković do mog odlaska sa mesta premijera. Znam i da je bilo „upada“ u razgovor sa nekim ko je bio pod merama praćenja, pa je tako, prateći šefa novosadskog kriminalnog klana, „uhvaćen“ razgovor sa Vučićem. Obojica su kukali nad sumrakom demokratije u Srbiji i da se u „Sablji“ hapse ljudi protivno zakonu. Ali, mi tada nismo pratili Vučića, već tog kriminalca.

Da li vam deluju uverljivo tvrdnje ministra policije Nebojše Stefanovića da Pajtić nije prisluškivan?

Stefanović o tome ne sme da kaže ni reč! To ne radi policija nego BIA, koja je odvojena od policije. Svako je, dakle, mogao da komentariše Pajtićevu izjavu, osim Stefanovića. Ono što je izjavio šef BIA da se od 2003. ne prisluškuje niko je ­ neverovatno, jer je Stefanović prethodno izjavio da su Vučića „slušali“ od 2008. do 2012. Tačno je da font objavljenog transkripta nije onaj koji koristi DB, ali to ne znači ništa, jer ga možete promeniti na mnogo načina. Važno je da li je sadržaj tačan, a prema onome što sam video očigledno je da je Pajtić na „merama“. Uostalom, tu informaciju dobio sam i od insajdera.

Oprema za prisluškivanje sada se prodaje i preko malih oglasa. Ostavljate li mogućnost da to nije radila BIA već neko drugi?

Pajtić je pokrajinski premijer, dakle državni funkcioner i Služba bi morala da se bavi njegovom kontradiverzionom zaštitom, jer je on važan čovek u ovoj zemlji, bez obzira na to iz koje je stranke. To znači da njegov kabinet i stan moraju da budu očišćeni od prislušnih uređaja.

Po kom osnovu ste vi, kako kažete, pod „operativnom obradom“?

U Miloševićevo vreme to je bilo zbog srpskog ekstremizma i terorizma. Ne znam kakva je sada kvalifikacija, ali to se do početka 80­ih zvalo unutrašnjim neprijateljem. Posle je to zvučalo bez veze pa su stavili šifre: SET – srpski ekstremizam i terorizam, NOS – blizak nemačkoj obaveštajnoj službi, AOS – američkoj ili BOS – britanskoj obaveštajnoj službi… Zanimljivo, ali nisam video nijedan dokument sa šifrom ROS ­ blizak ruskoj obaveštajnoj službi. Možda nisam dobro gledao, ne znam…

Ko je još od opozicije pod merama BIA?

To su ljudi iz prave opozicija, ali i oni koji se nude Vučiću, koji misle da on ima dobre ideje, ali ne može sam. Vučiću je važno da, ako jednog dana reši da ih upotrebi, poznaje i njihovo dnevno ponašanje, da li zaista žele da budu sa njim ili je to neka igra. Mene ne zanima što me slušaju. Nisam ni privatno ni poslovno uradio ništa zbog čega noću ne bih mogao da spavam. Problem je što BIA vodi harangu protiv ljudi, što u medijima i čaršiji plasira izmišljene optužbe. Kada tolike godine slušate te priče, naravno da je nizak rejting ljudi koje je polivao ko je i čime stigao. A to što sada Vučić ima veliku podršku je već viđeno. Imali su je i Milošević i Koštunica. I Tadić. I gde su sada? Isti ljudi koji sada pljuju nas, nudiće se za godinu dana da pljuju njega, a rezultat je da građani gube poverenje u političare. Da se razumemo, neki to i zaslužuju, ali nisu baš svi takvi. Veći problem je što se kroz blato provlači profesija koja je neophodna. Društvo možete menjati ratom, „događanjem naroda“ i politikom, s tim što i posle prva dva načina na kraju na red dolazi politika. Zabrinem se kad čujem kako ljudi govore o političarima. Ne zbog sebe. Bio sam na vlasti, sada nisam i ne moram nikada više ni da budem. Ali ako uništavate zanat koji bi trebalo da poboljša život u zemlji, onda teško možete očekivati da će zemlja napredovati.
U vreme Miloševića, od tadašnje tehnike za prisluškivanje mogli ste da se zaštitite šetnjom pored reke ili kroz park gde je velika galama. S druge strane, znali smo i gde nas prisluškuju, mesta gde su lusteri bili ozvučeni, a konobari nosili tri olovke. Jedno od takvih mesta je bio restoran „Verdi“. Oni su tamo stalno dolazili, a mi smo imali dva stola, jedan za brze dogovore koji ne treba da se čuju i drugi za kojim smo održavali „edukativne“ sastanke, na kojima smo pričali o demokratskoj promeni vlasti, poštovanju ljudskih i manjinskih prava, svesni da nas slušaju…

Kolika i kakva je uloga DB­-a u politici?

Služba ne zloupotrebljava političare, već obratno. Nema šanse da te neko, koliko god da je pametan i ima iskustva u službi, „navuče“. Može da ti pošalje lažnu informaciju, ali ovo je 21. vek. Pa 90 odsto onog što radi Služba radi i Vikipedija, doduše ne tako profesionalno. Služba može da se zloupotrebi da se kompromituju ljudi iako nisu ništa uradili, ili da se prikrije neko krivično delo. Ona je, inače, mala, u njoj radi par hiljada ljudi, a zbog tehničkih mogućnosti pod punom „obradom“ ne može biti više od 2.000 ljudi. U „Sablji“ su bili podignuti svi kapaciteti i tada je praćeno 2.000 ljudi. Moram reći da je Vojna služba bezbednosti za mene potpuna misterija. Đinđić je ubijen sedam dana pre nego što je trebalo da postanem ministar odbrane, čime bi se stvorili uslovi da prvi put steknemo uvid u dešavanja u toj službi. Do tada su to držali crnogorski partneri iz SNP­a i Koštunica. Posle toga je ministar odbrane umesto mene postao Tadić.

Jesu li tajne službe uticale na formiranje stranaka i da li ste se sa uticajem DB-­a sretali i u DS-­u?

Naravno. Znalo se da su neki ljudi iz vrha DS-­a saradnici vojne službe. Takođe, kada smo proveravali ljude za neke funkcije naišli smo na članove DS­-a koji su bili saradnici Službe. To su pre svega bili srednje i nižerangirani članovi stranke. Službi su davali bezvredne informacije o našim susretima sa predstavnicima stranih država ili nevladinih organizacija po Mađarskoj. Za 300 maraka su davali zvanične agende, spisak učesnika i teme razgovora. Video sam svoj dosije od 2.000 stranica. Za sve to trebalo je da odgovara više ljudi, a sve se svelo na Radeta Markovića. A ima još odgovornih za ubistvo Ivana Stambolića, zločin na Ibarskoj magistrali… Morali su da odgovaraju i neki „po dubini“. Moralo je biti i lustracije, što ne znači otpuštanje svih, jer je to zanat koji se ne uči preko noći. Osim toga u Službi su zaposleni uglavnom časni ljudi. Postoje dosijei koje nikada ne bi trebalo otvarati i tiču se borbe protiv terorizma i organizovanog kriminala. Zna se da je 2000. spaljena dokumentacija tu negde pored Beograda. Samo, to je bila njihova zabluda, jer je svaki dokument imao tri primerka. Jedan je taj spaljeni, potom on je mikrofilmovan u ko zna koliko primeraka, a treći primerak ima operativac koji je radio na konkretnom slučaju i koji je sigurno ostavio dokument u privatnoj arhivi. Sve u svemu, lako je doći do autentičnih dokumenata DB­-a.

Koliko vam deluje verodostojno Stefanovićeva tvrdnja da je Vučić prisluškivan u periodu od 2008. do 2012?

To mi deluje vrlo autentično. Oni su se „merkali“ u to vreme, uostalom Tadić im je napravio stranku. S tim što to, opet, Stefanović ne bi smeo da zna.

Deluje li vam autentično i kada predsednik Tomislav Nikolić kaže da je tokom 2013. prisluškivan?

Da, a razlog je Vučićeva paranoja. Očigledan je pokušaj podele moći u SNS što se vidi i iz odnosa prema Radomiru Nikoliću, koji je formalno predsednik Izvršnog odbora, a zapravo je treći ešalon u nomenklaturi stranke. Tomislav Nikolić je nekoliko puta pokušavao da dokaže da se nešto pita, a pogledajte šta se desilo sa platformom za Kosovo. Kao da je pustio u kanalizaciju. Kada im je vratio zakon o jeftinoj kupovini na Dedinju za povlašćene, pokazao je da ume da se malo „gicne“. Vučić to vidi kao opasnost, a ne treba zaboraviti ni da mu se ovaj priključio nakon nekoliko meseci „vaganja“ da li da ostane u radikalima ili da priđe naprednjacima. Siguran sam da su i Nikolića prisluškivali. Naravno da to nije normalno, da je protivzakonito i da je za zatvor. Pogledajte moja dokumenta iz DB­a. Nigde nema odluke suda, samo stoji „zavodim“ i „razvodim“.

Tom analogijom, da li ste možda vi ili Đinđić bili praćeni u vreme dok ste vodili Vladu?

Vojna služba nas je sigurno pratila, civilna nije. Takođe, slušale su nas strane službe, ali to radimo i mi njima.

Jesu li vas posle 5. oktobra skinuli sa mera praćenja?

Jesu i to je uradio Rade Marković koji je i potpisao taj dokument, 26. oktobra 2000. Imao sam jedan performans sa njim. Kada sam postao savezni ministar policije, napisao sam mu dopis da meni i premijeru šalje dnevne izveštaje. Ignorisao je moj zahtev, nakon čega sam ga prozvao u medijima da krši zakon. Već sutradan je tražio prijem. Bio sam smešten u kabinetu Staneta Dolanca, a to nije šala. To je kancelarija od 30 metara, u kojoj tri puta možeš da promeniš mišljenje dok dođeš do stola. Objašnjavao je da je došlo do zabune i da su to sa izveštajima zabrljali njegovi operativci. U jednom trenutku mu je zazvonio mobilni. Pitao je može li da koristi navodno zaštićenu specijalnu liniju. Nakon razgovora kaže: „Eto, ovako svaki dan. Zvali su iz Zagreba, predsednik je bio ugrožen“. Marković mi je objašnjavao kako je telefonskim razgovorima spasao Koštunicu, koji je u to vreme bio na nekom forumu u Zagrebu. Pitao sam ga kada će podneti ostavku. Odgovorio je da je nudio ostavku Koštunici i da je dobio odgovor da predsednik nije nadležan da je primi. U to vreme je još funkcionisala prelazna vlada Srbije. Rekao sam mu da može da je podnese meni, ali i da je tačno da to formalno ne bi bilo po zakonu. Čim je Đinđić formirao kabinet, prva odluka je bila da se smeni Marković.

Zašto nijedna afera prisluškivanja nije dobila epilog?

Zato što se to radi po propisima koji su u to vreme bili na snazi. Tu nema krivičnog dela. Jovica Stanišić je meni zaveo mere praćenja po tadašnjim zakonima i ništa nije prekršio.

Ali sada to nije po zakonu?

Oni koji to sada rade, oni koji su dali nalog za prisluškivanje, biće krivično gonjeni kada se u Srbiji ponovo uspostavi demokratska vlast.

(Razgovor vodio Zoran Preradović. Foto: Zoran Lončarević)

Izvor: www.novasranka.rs