Autor: Srbija izbori, 15 Feb 2017
Ilustracija izbori - Srbija izbori

Koliko god njihov put do prosečnog srpskog birača bio mukotrpan, a kvote u kladionicama da će pobediti jednake odnosu dinara i evra, to ni ovog puta neće obeshrabriti „male” kandidate da u velikom broju učestvuju u trci za šefa države. Po broju onih koji najavljuju ulazak u bitku za Andrićev venac, spisak na biračkom listiću izgleda da će biti duži nego 2012, kad je na njemu bilo 12 imena.

Među poslednjima, kandidaturu je ovih dana najavila i predstavnica dijaspore – Danijela Sremac, predsednica i osnivač Srpskog instituta u Vašingtonu i članica Republikanske partije u SAD, koja je poručila da „Srbija ima četiri miliona ’ambasadora’ u svetu” i da bi budući predsednik države trebalo da radi na njihovom povezivanju s maticom, a istovremeno i na promociji zemlje širom planete.

Kandidaturu je, po tradiciji, nagovestilo i nekoliko aktera sa domaće političke scene. U tom „korpusu” su i funkcioner Srpske narodne partije Milan Stamatović, Bratislav Jugović iz Pokreta socijalista Aleksandra Vulina, Miroslav Parović, kojeg je podržao Slobodarski narodni pokret, Dušan Janjić, predsednik Aktivne Srbije… O tome da „ozbiljno razmišlja da se kandiduje” govorio je i Nenad Popović, predsednik SNP-a, a sve češće se pominje da želju da se uključi u borbu ima i Nenad Čanak, lider LSV-a.

Neizvesnije nego na prethodnim izborima jeste učešće lidera nacionalnih manjina. Mogućnost kandidature pomenuo je lider BDZ-a Muamer Zukorlić, koji je bio u trci 2012. Tada je u konkurenciji bio i Ištvan Pastor, kao kandidat SVM-a, iz kojeg nisu želeli da prejudiciraju da li će ovog puta imati svog predstavnika ili će stati iza onog kojeg predloži SNS, što je verovatnije. Njima, bar tako najavljuje, hoće da se suprotstavi i jedan disident koji je izašao iz redova naprednjaka – muzički menadžer Saša Mirković.

„Ma kakav politički autsajder – pa neće im dobro biti. Politički autsajderi su oni koji su plaćeni, ja nisam”, prokomentarisao je samouvereno svoje predizborne izglede Mirković.

Da su mnogi „mali” kandidati ipak u zaostatku, jer su potpuno nepoznati ili malo poznati široj javnosti, uveren je analitičar i profesor Vladimir Goati, koji za „Politiku” ističe da postoje tri ključna motiva zbog kojih se neko kandiduje.

„To ne košta mnogo, jer oni dobijaju relativno veliki novac i za prvi krug, pa neki računaju da im ostanu ta sredstva ako ostvare određeni broj glasova. Drugo, rezonuju da smo mi zemlja gde se okolnosti vrlo brzo menjaju i ima onih su zaista ubeđeni u nekakvu srećnu zvezdu. Da poslednji bude prvi, da je čudo moguće. Tu bi trebalo ostaviti mogućnost da određen broj ljudi veruje da će tako ostvariti svoje ideje, a ne samo steći novac ili politički kapital. Treći motiv za kandidaturu jeste ’trening’ i želja da se izmeri vlastita težina, odnosno da li je moguće u politički život”, objašnjava Goati.

Predstavnicima manjinskih grupa, kako dodaje, kandidatura može da posluži i kao sredstvo da se „registruju” na sceni.

„A potom, ako pokažu snagu od nekih 100.000 ili 300.000 glasova, to im služi kao legitimacija da na sledećim izborima budu partijski kandidati za predstavnika u Skupštini Srbije, s preimućstvom da lakše stignu do cenzusa”, navodi Goati.

Neki, pak, misle da je jedini cilj nekih među „malim” kandidatima da otežaju borbu najvećim konkurentima za pobedu. Tako je Nemanja Šarović, zamenik predsednika SRS-a, ocenio da su počeli da se pojavljuju „lažni kandidati”, čiji je zadatak da ometaju predizborne duele ozbiljnih rivala.

Na pitanje da li je moguće da neko od manjih kandidata ima takvu ulogu i na ovim izborima, Vladimir Goati odgovara da nema empirijski dokaz za tako nešto.

Ako „mali” kandidati u trku ipak ne ulaze kao saboteri, nego iz časnih namera, iskustva njihovih prethodnika s ranijih izbora pokazuju razočaravajući bilans. Za veliki broj njih prvi nastup na predsedničkim izborima bio je i jedini, pa su veliki izgledi da se to mnogima desi i ovog puta.

„Koliko god neko verovao u uspeh, izbori, kada prođu, daju surovu sliku procenata. I taj koji je jednom imao jedan odsto ili ni toliko, već je registrovan kao neozbiljan kandidat za šefa države”, dodaje Goati.

Na kraju, ovi izbori bi ipak, po vrlo značajnom detalju, mogli da donesu odstupanje od tradicije. U teoriji, moglo bi da se dogodi da niko od aktera koji su 2012. konkurisali za Andrićev venac, pa ni onih najvećih, sada ne bude na glasačkom listiću, budući da svoju kandidaturu do sada još nisu potvrdili Tomislav Nikolić, Ivica Dačić, Čedomir Jovanović, Muamer Zukorlić…

Kako je Ros Pero iznenadio Amerikance

Rasprava o tome da li neki od nestranačkih ili nepoznatih „malih” kandidata može presudno da utiče na ishod izbora, nije prisutna jedino u Srbiji. Na izborima u SAD 1992. republikanci su za poraz Džordža Buša Starijeg okrivili do tada malo poznatog konkurenta Rosa Peroa, koji je iznenadio, osvojivši gotovo 20 odsto svih glasova. Tvrdili su da su njega birali pretežno oni Amerikanci koji bi inače glasali za Buša, zbog čega je na kraju trijumfovao Bil Klinton.

„Pero se ipak razlikuje od Srbije, po tome što je svojih milijardu dolara ubacio u kampanju i njima dobio tih 20 procenata. Uspeo je više nego što je iko očekivao i bio odličan pokazatelj toga kakav je uticaj novca u politici. Ali ta veza s količinom uloženih sredstava, iako važna, nije apsolutni faktor. Novac više može da pomogne kod stranačkih izbora, gde postoji neki određeni cenzus”, kaže Goati.

Izvor: www.politika.rs

Kategorije: 

Unesite svoju e-mail adresu i primajte naše najnovije vesti

IZBORI 2014

Pratite nas