Autor: Srbija izbori, 5 Apr 2016
Demokratija ili politički promiskuitet - Srbija izbori

Politika je mesto gde je sve moguće. Tako smo pre dve nedelje, u uživom emitovanju lokalne niške televizije mogli da vidimo neobičan prelazak jednog odbornika SPS-a u redove SNS-a. Pomenuti odbornik je isticao kako podržava rad Aleksandra Vučića, na šta je drugi gost u emisiji, inače član SNS-a, odreagovao tako što je iz džepa sakoa izvadio pristupnicu koju je sasvim slučajno imao kod sebe i ponudio ovom da se učlani u SNS, što je sa oduševljenjem prihvaćeno.

Svojevrsna reakcija na ovaj neobičan transfer dogodila se pre samo nekoliko dana, i to, kao nekim čudom, ponovo u televizijskom programu. Naime, u emisiji "Južne vesti", nekadašnji funkcioner niškog SPO-a i jedan od lidera opozicije devedesetih, Miodrag Stanković Uča, koji je poslednjih godina član SNS-a, pocepao je svoju člansku kartu i istupio iz te stranke. Kako je rekao, niški SNS je "konglomerat profesionalnih preletača i preletača-amatera", gde većinu članova čine oni koji su došli iz G17, DS, SPS, a mnogi funkcioneri imaju samo srednju školu, "dok za ljude sa fakultetom nema mesta".

Svaki objektivni posmatrač bi pomislio da u svemu tome nešto nije u redu. A i nije. Na našoj političkoj sceni se poslednjih godina rapidno razvija jedan poseban i za pojedince posebno isplativ vid trgovine između stranaka: "preletanje" odbornika. Ta vrsta razmene je sve više zastupljena i praktično da nema grada u Srbiji u kome se nešto slično nije dogodilo. Odbornici prelaze iz jedne odborničke grupe, koja najčešće nije na vlasti, u drugu, koja najčešće jeste na vlasti i nema mnogo ideoloških sličnosti sa onom prvom.

Sve se danas radi zarad ostanka i opstanka na vlasti i to je možda najvidljivije u Boljevcu. Naime, prvi čovek te opštine je u svoja tri mandata promenio čak četiri stranke. Njegov politički put vodio je iz DSS-a u URS, pa do Tadićevog NDS-a, a samo nekoliko dana pošto su održani izbori 2014. i nakon deset godina na čelu opštine, dotični je sa svojom odborničkom grupom stao uz SNS.

Još jedan takav slučaj dogodio se početkom 2016. godine kada su svi članovi opštinskog odbora DSS-a u Surčinu prešli u SPS, a svoj postupak pravdali su ciničnom izjavom da su to učinili isključivo zbog građana.

Ovakvo formalno legalno, ali svakako nelegitimno postupanje ljudi u čiji se etički kodeks može posumnjati, predstavlja eksplicitno izvrgavanje poverenja građana, koji se osećaju kao da posmatraju neki oblik berze, a ne političku scenu jedne "razvijene" i "demokratske" države kakvom se smatra Srbija. Ovi postupci obesmišljavaju i same izbore, jer se ne vidi zašto bi građani izlazili na izbore i glasali za političke partije, ako političari koji su na taj način dobili mandat sutradan pređu u neku sasvim drugu stranku i tako iznevere svoje glasače.

Sve ovo nas navodi na pomisao da su politička uverenja jednostavno isparila iz života naših političara, a značenje reči ideologija verovatno i ne znaju. Preletanja je bilo i biće ga uvek i svuda, ali danas broj preletača je prešao razumljivi prag tolerancije, a uzrok tome se može tražiti i u političkoj kulturi koja vlada među našim političarima i biračima.

Primera radi, u državama kao što su Engleska ili Francuska političari se poistovećuju sa svojom partijom, a birači glasaju za nju i kada nije u najboljem položaju. Ovde, sa druge strane, političari odmah prelaze u onu partiju koja osvoji vlast, a dojučerašnji simpatizeri i pristalice drugih stranaka, zarad nekih svojih nadanja i očekivanja, čine to isto. Posebno obeshrabruje činjenica da preletači u novoj partiji dobijaju istu ili čak višu funkciju od one koju su imali u prethodnoj. To znači da same partije nisu kadrovski formirane, da su članovi lako zamenljivi i da se bez mnogo muke mogu prevesti u drugu stranku.

Sve je ovo posledica činjenice da se odnos između birača i predstavnika reguliše takozvanim slobodnim mandatom koji političkim predstavnicima omogućava da sa dobijenim mandatom, kada ga jednom osvoje, do sledećih izbora rade šta žele bez obaveze odgovornosti prema biračima. Sa druge strane, u jednom periodu razvoja izbornog sistema postojao je imperativni mandat koji je danas prevaziđen i koji ima tri osnovna obeležja: pravo birača da daju uputstva svojim predstavnicima, obaveza predstavnika da po tim uputstvima postupaju i možda najvažnije obeležje, pravo birača da opozovu svoje predstavnike i pre isteka roka na koji su izabrani.

Sve u svemu, ne možemo a da se ne zapitamo kako to da političari zapadnoevropskih država, u kojima isto tako postoji slobodan mandat, veoma retko, gotovo nikad ne menjaju svoju partiju, a kod nas je, sa druge strane, to postalo pravilo i neizostavni deo političkog života. Da li je problem u demoktskom pravu političara da vrše svoju funkciju onako kako oni misle da je najbolje, čak i kada se pod tim podrazumeva poneki smisleni i obrazloživi prelazak u drugu partiju, ili je problem u tome što političari to svoje pravo koriste u toj meri da ga dovode do granica zloupotrebe, a sve u cilju zadovoljenja ličnog interesa.

Milivoje Zlatković
Srbija izbori

Kategorije: 

Unesite svoju e-mail adresu i primajte naše najnovije vesti

IZBORI 2014

Pratite nas